Naopakistan

Na početku ovog pisanog razmišljanja bilo bi veoma dobro da Njegova ekselencija ambasador Islamske Republike Pakistan u Republici Srbiji, Sajed Faraz Husein Zaidi (Syed Faraz Hussain Zaidi), ne zameri što je ovaj tekst napisan i objavljen.

U ovo nezameranje uključuje se i to da Nj. e. nema problem po pitanju toga što i naslov i tema ovog teksta donekle podsećaju na njegovu domovinu Pakistan. Ideja je, naime, da se jedna zamišljena zemlja, a o tome će nadalje biti reč, zamisli skroz naopakom, te da ta njena osobina postane i njeno ime. U obzir su dolazila još i imena Naopakilend, Naopakija i Naopakoko, koja se autoru nisu toliko dopala po zvučnosti kao ovo odabrano. Pa eto tako, Naopakistan ostade. Ništa lično. A ni službeno.

Republika Naopakistan je, dakle, izmaštana i nepostojeća zemlja, u kojoj je svašta nešto baš nekako naopako. Zakoni, recimo. Oni nisu izmišljeni da bi se u zajednicu uvodio red i znalo šta sme, a šta ne sme. Članovi i paragrafi izglasanih pravnih pravila Naopakistana služe da bi se znalo ko šta (uglavnom ništa) ne sme, a ko – i sve i bilo šta – sme. Ova vrsta društvene i državne organizacije štiti pravo jačega, podstiče bahatost i neobaziranje, kažnjava ugrožene, ciljano sprečava bilo kakvu solidarnost, konsenzus ili dijalog. U takvom sistemu, novčane kazne su predviđene za one koji nemaju novca, a zatvor za one koji svojim statusom, vezama ili bogatstvom ne mogu sebi da priušte oslobađanje na sudu. Ili, ‘ajde bar, kućnu nanogvicu. Možda je to naopako, ali u Naopakistanu je tako.

Naopakistanske snage reda i poretka ne bore se protiv kriminala ili spoljnih neprijatelja, a da bi obični Neopakistanci bili zaštićeni. I ovde je princip naopak: ugroženi i nezaštićeni kriminal se štiti od nasilja drugog kriminala, takođe zaštićenog. Ili onog kriminala koji bi besni građani sprovodili, samo kad bi smeli i mogli. Potom, spoljni neprijatelj ima da se načeka do završetka borbe sa nebrojenim unutrašnjim agresorima. Potencijalni okupatori hvataju beleške gledajući šta rade večiti oslobodioci, eventualni izdajnici skidaju kapu u znak divljenja prema braniocima otadžbine. A stranim interesima izlaze zazubice na pomisao o interesima domaćih delilaca svega što vredi.

U Naopakistanu se načelo društvenog napredovanja bazira na tome da svakoga ko je za nešto sposoban – ili koji se za nešto još i školovao – treba uposliti da radi nešto potpuno suprotno od onog što zna i može. Obrazovanje i veština služe tome da se oni koji nemaju neku vezu sporije zaposle, talenat je nepotrebni teret koji eventualno nestaje pri odlasku u inostranstvo, a iskustvo i stručnost su manje-više sredstvo za (uglavnom prekasno i prekratko) popravljanje dugotrajnog delovanja amatera i neznalica. Nazadovanje postaje napredak, zaostajanje prednost, usporavanje je žurba, a zastajkivanje privremeni cilj.

Naopakistan ima auto-puteve kojima se, iz gluposti, radoznalosti ili izazova, ide u kontrasmeru. Poskupljenja su u ovoj zemlji znakovi ekonomskog oporavka, protesti se vode kao revolucije; a ako je štagod ideološki čak pomalo i bezbojno, to tek onda postaje – obojeno. Zviždanje je napad, prebijanje je odbrana. Klevete su istine, dokazi su obmane, mirno je opasno, nasilno je lekovito. Propaganda je novinarstvo, muljanje je snalaženje, pljačka je raspodela po zaslugama, otimanje je investiranje u buduće davanje. Zagađivanje je nešto sasvim prirodno, obmanjivanje – sticanje poverenja. Izbori su tu samo reizbora radi, prikupljanje poreza je stari izgovor za nova državna zaduživanja, sport postoji zbog takmičenja navijača, kultura je dobra kad je zabavna, a zabave su dobre kad su nekulturne. Da ne zaboravimo: i neopakistansko zdravstvo je bolesno, da bi se bolesnici mogli smatrati zdravima. Posebno oni mentalni, jer pamet je glupost, a mudrost – ludost.

Moglo bi sve ovo da se nastavi do unedogled, ali srećom Naopakistan je jedna izmišljena zemlja, a ne valja previše ni izmišljati. Nije vredno truda, jer ko bi mogao da pomisli da sve to izmaštano može da postoji, sem u nekoj zemlji koje nema i koja je svoje ime, uz izvinjenje ovog eksploatatora ambasadi, malo naslonila na Pakistan. Nema Neopakistana, pa ko bi tamo živeo.

Daleko bilo. Ili, štono bi se reklo: Iju, naopako.