Direktor švedske Handelsbanken, za razliku od svojih kolega, ne dobija godišnje bonuse. Njegova banka nikada nije podsticala osoblje da nudi neodgovarajuće usluge. I dok drugi menadžeri u bankama često daju prednost ličnoj karijeri u odnosu na korporativnu lojalnost, Bovin u švedskoj banci radi već 28 godina.
Bovinov otac bio je švedski počasni generalni konzul u Rodeziji, kako se Zimbabve tada zvao, gde je bio na čelu rudnika azbesta. Bovinova sećanja iz detisnjstva ispunjena su rudom azbesta, ali i afričkim pejzažima, savanom, divljim životinjama, pa čak i nosorogom koji je jednom prilikom pojurio porodični automobil.
Sve se to, međutim promenilo po njegovom povratku u Švedsku 1968. godine. Kontrast između strogog formalizma Rodezije i liberalizma u Malmeu 60-ih, bio je ekstreman, kaže Bovin.
„Švedska je bila jako dobra za mene. Predstavljala je potpunu slobodu u odnosu na disciplinovanu školu za dečake koju sam pohađao u Zimbabveu. Kao Šveđanin koji nije govorio švedski, bio sam poprilično egzotična osoba“, kaže on.
Brzo je naučio jezik, uklopio se u novu sredinu, i ostvario uspeh u školi.
„Prvo sam mislio da želim da budem diplomata, ali sam onda shvatio da sam zapravo više zainteresovan za biznis i makroekonomiju“, priča Bovin.
Diplomirao je ekonomiju na Univerzitetu u Lundu, nakon čega je proveo dve godine na postdiplomskim studijama u Francuskoj, na Sorboni i Univerzitetu u Monpeljeu. Za prvi posao konkurisao je upravo u Handelsbankenu, 1985. godine.
„Nisam imao pojma o tome kakav je poslovni model te banke, samo sam bio uzbuđen što mi je ponuđen posao“, kaže Bovin.
Međutim, ubrzo je shvatio da je došao u kompaniju s kojom deli zajedničke vrednosti. Te vrednosti su dugoročnost i filozofija decentralizacije oslikane u sloganu „filijala je banka“. Sve to izgleda isuviše dobro u odnosu na današnju bankarsku eru dugova, rata, kriza i angažovanja trećih lica u odnosima sa klijentima.
Velike banke se u javnosti često optužuju kao primarni krivci za svetsku dužničku krizu jer su nesmotreno investirali u obveznice velikog rizika. Kritičari su ih zbog toga nazivali „kazino bankama“.
Handelsbanken je međutim ostala izvan cele te priče, sa bilansima stanja koji bi zadivili većini evropskih regulatora. Čak je i jedan od akcionara banke tvrdio da je ona „uzbudljivo dosadna“.
Bovin uspeh banke, koja je zaradila milijardu funti u prvih devet meseci 2013. godine, pripisuje privreženosti njegove firme lokalizmu i uslugama za klijente.
Postoji povrenje u menadžere filijala da će doneti mudre odluke o kreditiranju i investicijama, bazirane na bliskom odnosu s klijentima.
„Rad u mreži filijala je bila najbolja stvar koju sam ikada radio. Gradio sam odnose s klijentima, a biti u mogućnosti da usrećiš korisnike je zaista sjajan osećaj“, kaže Bovin.
Velika lokalna ovlašćenja koja su u potpunoj suprotnosti sa današnjim automatizovanim bankastvnom, jezgro su filozofije Handelsbankena, a promovisao ih je tadašnji šef banke Jan Valander, još 70-ih godina prošlog veka. On je uspeo da ubedi akcionare da je u dugoročnom interesu banke da ima organski rast, oslanajući se na profit, a ne na zajmove, kako bi otvarala nove filijale. Banka pri tom gotovo da nema nikakav marketing.
„Naši klijenti se neće osećati bolje ako vide ime bake na fudbalskom dresu ili na autobusu“, tvrdi Bovin.
Ušteda na marketingu smanjuje troškove, a povećava prinos na kapitač. Pored toga, Handelsbanken deo profita deli osoblju. Ako je dobit banke veća od prosečne profitabilnosti njenih filijala, onda se višak profita stavlja u fond odakle se novac dalje distribuira zaposlenima. Međutim, oni mogu taj novac da dobiju tek kada napune 60 godina, čime se stimuliše lojalnost kompaniji.
Neki od zaposlenih koji danas odlaze u penziju dobijaju naknade u iznosu od 1,4 mliona funti, objašnjava Bovin.
Sa 169 filijala u Velikoj Britaniji, ova banka ima najbrži rast na ostrvu u poslednjih pet fodina, navodi BBC.
Bovin kaže da se Handelsbanken, čija je centrala u Londonu, širi kako bi izašla u susret povećanoj tražnji, dok su neki od njenih rivala primorani na rezove.
„Mnoge banke imaju velike gubitke i moraju da poboljšaju svoje balanse prihoda, i postoje indikacije da mala i srednja preduzeća nose najveći teret. To je jako tužno“, ocenjuje on.
Sve u svemu, Anders Bovin je menadžer za koga je gotovo neverovatno verovati da će upropastiti posao, ocenjuje BBC.
-615x345.jpg.webp)
Dok se neki zdravi prave bolesnim i otisli su u invalidske penzije(a to iz drzavnih ustanova),drugi tj ovi sto rade kod privatnika cak i da su bolesni ne mogu da idu na lecenje posto im se preti otkazom.Za privatnika je odsutnost radnika i gubitak za firmu.To nije samo do poslodavca da on vodi brigu o radnicima,o njima inace niko ne vodi brigu nego li oni sami,zakoni su takvi drzava stiti samo one koji rade u drzavnim ustanovama.