Nije lako biti insel, pogotovo u horor filmovima

Čudovišta više ne moraju da budu ubice, vampiri, natprirodne sile ili nešto treće. Sad je to običan momak iz kraja za koga će komšiluk reći da je ,,fin dečko“. Ipak, taj dobar momak ima neke potrebe koje će zadovoljiti po svaku cenu i to na štetu drugih. Ovi filmovi su dobili etiketu insel horora, digli su publiku na noge, zbunili kritičare i pokrenuli niz polemika o muško-ženskim odnosima.

Insel horor nije nastao sam od sebe već je dobio etiketu od strane publike. U pitanju su horori u kojima je glavni izvor straha muško uverenje da ima pravo na žensku ljubav, telo i pažnju. Muški likovi žene pokušavaju da liše samostalnosti, volje i moći, pretvarajući ih u sredstva za ostvarivanje sopstvene predstave sreće. Pravi žanr ovih filmova najčešće je psihološki horor, ali se nađe i poneki triler i drama.

Neki od primera insel horora su Don’t Worry Darling, Companion i Obsession, nastali između 2022. i 2026. godine. Paralelno se pojavljuju i feministički horori i trileri poput filmova Fresh, Blink Twice i Promising Young Woman, čija radnja ima određene tačke dodira sa insel hororima, zbog čega ih publika često stavlja u isti koš. Razlika je u tome što feministički horor u centar postavlja žensko iskustvo straha i otpora, dok insel horor posebno razotkriva muško uverenje da ima pravo na ženu.

Čudovište iza lika „finog momka“

U insel hororima prvo što se primeti je realistični prikaz disbalansa kontrole i moći između muškog i ženskog lika u filmu. Kontrola je prvo na strani muškog protagoniste, za kog se kasnije ispostavlja da je i izvor pretnje, da bi pred kraj ženski lik pokušao da povrati moć kroz bekstvo, osvetu ili nasilje.

Tipično za insel horore, muški likovi sebe doživljavaju kao fine momke, potisnute i u srži nezadovoljne. Njihove namere, bar u njihovim očima, nisu loše. Problem je što njihovo razmišljanje ne ide dalje od pitanja šta njima pripada.

Ono što fini momak doživljava kao sreću zapravo je niz sebičnih postupaka koji degradiraju ženski lik i potpuno brišu pitanje pristanka. Žena je lišena samostalnosti, slobode i lične volje. Postaje objekat koji muškarac iz „dobre namere“ poseduje i kontroliše. Upravo tako dovodi sebe u propast.

Obsession, koji je izašao ove godine, fokusira se na muškarca nesrećno zaljubljenog u prijateljicu koja mu ne uzvraća ljubav.

Ceo film odigrava se iz perspektive muškog lika i njegovog doživljaja terora za koji sam snosi odgovornost, a da toga nije svestan. Ženska perspektiva ne postoji. Njena patnja je očigledna publici, ali protagonista je ne vidi. On se u svojoj glavi i dalje nalazi u ulozi žrtve, dok je prava žrtva ispred njega, zarobljena i lišena autonomije.

Sa druge strane, Don’t Worry Darling snimljen je kroz oči protagonistkinje koja tokom filma saznaje da je zarobljena u svetu koji su kreirali muškarci i da ju je muž doveo tamo zbog sopstvenog nezadovoljstva. U njegovim očima sreća je moguća jedino ako se uloge obrnu i partnerku dovede u svet u kojem je njena osnovna funkcija da ispunjava njegove želje.

Celokupna radnja filma horor je za ženski lik. Za muškog samo kraj.

Žena kao muška ideja

Insel horori se bave objektivizacijom žena, doduše, na vrlo dramatičan način. Objektivizacija je i ranije bila prisutna, ali se često predstavljala kao romantična, šarmantna i bezazlena. Takvi ženski likovi postali su toliko prepoznatljivi da je za njih nastao poseban termin.

Manic Pixie Dream Girl (MPDG)  je ženski lik čija je osnovna funkcija da unapredi život muškog protagoniste. Ona nema sopstvenu pozadinsku priču, dubinu ni jasne želje. Ona je inspiracija za muškarca i praznina za sebe. Žena kao muška ideja.

Razlika je u tome što MPDG ostaje zarobljena u muškoj fantaziji, dok junakinja insel horora pokušava da iz nje pobegne.

Insel – šta je to?

Danas se pod inselima podrazumevaju muškarci kojima je nevoljni celibat većinski deo identiteta. Činjenicu da ne mogu da pronađu partnerku najčešće objašnjavaju uverenjem da su žene uskratile muškarcima ono što im pripada. Insel zajednice dovode se u vezu sa fatalizmom, mizoginijom i manosferom.

Međutim, priča o nastanku izraza je sasvim drugačija. Kanađanka Alana, čije je prezime nepoznato, pokrenula je 1997. godine „Projekat nevoljnog celibata“, blog namenjen usamljenim ljudima koji su teško uspostavljali intimne odnose. Prvobitno se koristila skraćenica „invcel“, koja je kasnije postala insel. Projekat nije bio namenjen isključivo muškarcima niti je bio zasnovan na neprijateljstvu prema ženama.

Tokom narednih godina izraz su preuzele muške internet-zajednice. Tako da se Alanina ideja pretvorila u potkulturu gde dominiraju muškarci u kojoj se lična usamljenost često tumači kroz mržnju prema ženama, osećaj uskraćenosti i uverenje da muškarcu ženska pažnja i seksualni odnos pripadaju.

Zato insel horor nije priča o tome da je muškarac čudovište. Nego da on sebe ne vidi kao pretnju, niti kao negativca. Kontrolu naziva ljubavlju, posedovanje brigom, a oduzimanje tuđe volje dobrom namerom.

Najstrašniji lik zato nije muškarac koji zna da je negativac, već onaj koji je potpuno uveren da je fini momak.

Za kućne ljubimce iz Srbije više nije potreban titar antitela na besnilo pri putovanju u EU