Šta vredi lustracija ako su novci na sigurnom: Posle promena doneti specijalni zakon o ispitivanju i oduzimanju imovine

U Srbiji su se godinama unazad potencirale pojedine privatne kompanije čiji su vlasnici, stvarni ili fiktivni, zgrtali ogroman profit. I dok su se velika državna preduzeća uništavala i gubila bitke na tržištu upravo da bi napravila mesta novim, privatnim za koje niko do tada nije ni čuo, a kamoli proverio poreklo kapitala, dobili smo nove tajkune, novopečene bogataše. Odatle i bojazan kod jednog dela građana da će se ponoviti ono što su videli posle 5. oktobra – bogati koji su bogatstvo stekli na osnovi političkih veza, nastavili su neometano da se bogate ili su otišli iz zemlje. S obzirom da su politički akteri ostali isti, isto tako je ostalo i mrtvo slovo na papiru ispitivanje porekla imovine, ali i lustracija. Sa ekonomske strane gledišta, nije neočekivan strah da će kad se promeni politička situacija, oni koji su na nepoštene načine zgrnuli pare u poslednjih 14 godina sa istima da nestanu, ali i da bi mogli posle nekog vremena da se vrate da investiraju u „domovini“. Jer šta vredi lustracija, ako su novci već izneti na sigurno?

Pravnici sa kojima smo razgovarali ističu nekoliko problema sa kojima će se eventualno nove vlasti susresti posle izbora, ukoliko uopšte bude političke i bilo kakve druge volje da se po prvi put u novijoj istoriji Srbije ispita na koji način su pojedinci došli do velikih suma novca. Ali i zašto se do sada niko nije bavio ovim pitanjem?  Bojana Savović, javna tužiteljka Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, nam odmah, na početku rešava to pitanje.

„Prenos novca, u najvećem broju slučajeva, ostavlja svoj trag (osim ilegalnog prenosa gotovog novca – keša). U praćenju tokova novca značajnu ulogu ima Uprava za sprečavanje pranja novca koja radi u okviru Ministarstva finansija (na čijem je čelu Siniša Mali) – izvršna, aktuelna vlast“, kaže Savović.

Ona nam objašnjava ono što je manjkavost trenutnog pravnog sistema i na koji način bi eventualno ovo moglo da se reši drugim putem.

„Kod oduzimanja imovine kroz tzv. institut proširenog oduzimanja imovine (kroz Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela) može se oduzeti imovina stečena i pre 10-15 godina ali je problem što se u ovom slučaju mora dokazati postojanje tačno određenih – listom pobrojanih, krivičnih dela, kroz krivični postupak koji mora rezultirati osuđujućom, pravosnažnom, presudom, baš za ta krivična dela sa spiska u Zakonu. To je u praksi vrlo teško učiniti i često ti postupci traju godinama a nekad i decenijama. Ista je situacija i sa oduzimanjem imovinske koristi kroz osudu za krivično delo pranja novca, gde se isto mora dokazati postojanje neke kriminalne delatnosti iz koje je novac proistekao. Mi često imamo saznanja da neko ima veliku imovinu koja je u nesrazmeri sa njegovim legalnim prihodima, ali ne znamo da li je do te imovine došao npr. prodajom droge, nelegalnom gradnjom, nameštenim javnim nabavkama, zloupotrebama carinskih postupaka i sl. Zbog toga bi najbolji model borbe protiv nelegalno stečenog novca bio kroz institut tzv. civilnog oduzimanja imovine, kada se ne dokazuje postojanje bilo kog krivičnog dela ili kriminalne aktivnosti, već onaj ko ima nesrazmernu imovinu mora dokazati njeno zakonito poreklo„, objašnjava Savović.

Đorđe Vukotić, advokat, kaže da u Srbiji nema zakona trenutno koji bi na pravi način mogao da tretira ovakve slučajeve, te da postoji potreba za specijalnim zakonom.

„Analiza propisa ukazuje na dve varijante: prva je usvajanje efikasnog i zakonitog propisa o imovini, a druga je traženje naknade štete kroz krivični postupak protiv pojedinaca. Nerealno očekivati bilo kakvu značajnu realizaciju ili vraćanje imovine bez donošenja specijalnog zakona. U hitnim situacijama, skupština bi morala po skraćenom postupku da skine imunitet određenim osobama i donese zakon koji bi privremeno sprečio raspolaganje i prenos kapitala“, objašnjava advokat.

Vukotić naglašava da ovde nije nikada zaista ni bilo volje da se sprovede bilo koji oblik borbe protiv korupcije, ali da neke mere mogu da se sprovedu koje bi zahtevale angažovanje određenih institucija, ali da se u isto vreme postavlja pitanje da li postoji adekvatan kadar za sprovođenje ovako sveobuhvatnih i kompleksnih mera.

„Da bi banka mogla da blokira nečije račune, neophodan je zakonski osnov, bilo u vidu samog zakona ili sudske privremene mere. Predlog je da se blokira raspolaganje sredstvima na određeni period (npr. do tri meseca) kako bi se ispitalo poreklo kapitala. Kontrola bi morala da obuhvati i APR (Agenciju za privredne registre), kako bi se sprečili prenosi udela u preduzećima, čak i ako se oni dešavaju napolju“, objašnjava advokat.

Prema Vukotićevom stavu, poseban problem predstavljaju nepokretnosti, gde se transakcije mogu vršiti u inostranstvu dok se u domaćim registrima samo sprovode promene. Situacija je kompleksna jer su mnogi vlasnici preduzeća zapravo strane ofšor kompanije. Neophodno je doći do podataka o stvarnim vlasnicima kako bi se blokirali oni koji su imovinu stekli na sumnjiv način. Zbog težine brzog utvrđivanja vlasništva, možda je nužna opšta privremena zabrana raspolaganja, uz posebna odobrenja za transakcije koje su već započete.

Sa svoje strane, Saša Đorđević, analitičar Globalne inicijative protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, kaže da problem Srbije nije odsustvo zakona, već njihova ograničena i nedosledna primena. Jedan od najupečatljivijih primera jeste raskorak između istražnog rada na predmetima 24 sporne privatizacije i skromnog pravosudnog epiloga koji je usledio, dodaje naš sagovornik.

„Srbija ima zakone i institucije kojima može da sprečava i suzbija nedozvoljene finansijske tokove, odnosno iznošenje novca ili druge imovine iz zemlje radi prikrivanja njihovog porekla ili stvarnog vlasnika, odnosno izbegavanja eventualnog oduzimanja. Banke i drugi obveznici dužni su da prijavljuju sumnjive transakcije, Uprava za sprečavanje pranja novca može da naloži njihovu privremenu obustavu, dok tužilaštvo može da pokrene istragu. Sud može da zabrani raspolaganje imovinom i naloži njeno oduzimanje. Ako je novac već iznet iz Srbije, moguće je putem međunarodne saradnje tražiti njegovo pronalaženje i zamrzavanje, ali je taj postupak znatno složeniji“, kaže Đorđević.

Zakoni i agencija

Na naše pitanje sa početka teksta koje se odnosi na Zakon o poreklu imovine i činjenicu da se nikada nije koristio u praksi i Savović i Đorđević kažu da je manjkav i da postoji nekoliko problema da se ovaj specifičan akt primeni u praksi jednom ako i dođe do ispitivanja stečenog bogatstva.

„Zakon o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu ni ne predviđa oduzimanje nelegalno stečene imovine. On uređuje postupak plaćanja ekstra poreza na takvu imovinu. Ovaj postupak je u potpunosti pod ingerencijom poreske policije, koja je opet u okviru Ministarstva finansija i on ne predviđa nikakav upliv ili kontrolu od strane tužilaštva ili suda već po pravilima upravnog postupka (te tek o tužbi protiv konačnih rešenja odlučuje Upravni sud). Teret dokazivanja uvećanja te imovine je na Poreskoj upravi, a ne na licu čija imovina je uvećana u odnosu na prijavljene prihode. Poreska policija nema ingerencije da procenjuje npr. nečiji stil života, skupocena putovanja, skupocene izlaske, garderobu, poklone drugim licima koji su potencijalno objavljeni na društvenim mrežama. I sami uslovi za pokretanje postupka prema ovom zakonu su restriktivni. Tako je potrebno da se ispune uslovi kumulativno. Na primer, poreska policija pokreće postupak ako učini verovatnim da u najviše tri uzastopne kalendarske godine fizičko lice ima uvećanje imovine i prihoda veće od 150.000 evra. Dakle, razlikom tj. uvećanjem od 100.000 evra se poreska policija ni ne bavi po ovom zakonu, a ako je neko uvećao imovinu za četiri ili pet godina za značajno veći iznos, ni tada se poreska policija ovim ne bi bavila“, kaže tužiteljka.

Savović objašnjava i da je to razlog što se ovako loši zakoni ni ne primenjuju.

Đorđević iz Globalne Inicijative misli da je ipak ovaj akt samo jedna karika u tom sistemu. Zakon o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu iz 2020. godine omogućava proveru nesklada između prijavljenih prihoda i uvećanja imovine, uključujući imovinu u inostranstvu, i propisuje porez od 75 odsto na iznos čije zakonito poreklo nije dokazano, kaže naš sagovornik.

„Međutim, reč je o poreskom, a ne o krivičnom instrumentu. Neobjašnjeni nesklad u imovini sam po sebi ne dokazuje korupciju ili kriminal, niti ovaj zakon automatski omogućava oduzimanje celokupne kriminalne dobiti. Srbija bi zato trebalo da pojača kontrolu imovine javnih funkcionera i povezanih lica, obezbedi da ne samo banke, već i javni beležnici, advokati i drugi obveznici dosledno prijavljuju sumnjive transakcije, sistematski pokreće finansijske istrage i prati poslovanje visokorizičnih i sankcionisanih subjekata. Neophodne su i blagovremene zabrane raspolaganja imovinom, kao i efikasnije oduzimanje koristi stečene kriminalom. Zakon o poreklu imovine treba primenjivati paralelno sa ovim merama, ali on ne može biti zamena za krivične istrage i oduzimanje kriminalne dobiti“, kaže Đorđević.

Dakle, jasno je da iz onoga što naši sagovornici predlažu kao rešenje podrazumeva rad i napor mnogih institucija u Srbiji, a isto tako je i poznato da je korupcija u državnom sistemu i institucijama ono što i koči Srbiju da uđe u klub „uređenih“ država.“ To je i postalo jasno kada je ove godine Agencija za borbu protiv korupcije objavila izveštaj. Agencija, koja vrši nadzor nad sprovođenjem strategije u borbi protiv korupcije, navela je, na osnovu rezultata za period 2024-2025, da opšti strateški cilj nije ostvaren, ali da se to nije moglo ni očekivati, s obzirom na to da je Strategija usvojena za period do 2028. godine. U izveštaju Agencije navodi se da je od 143 aktivnosti, 61 aktivnost sprovedena, što je 43 odsto. Nije sprovedeno 80 aktivnosti, odnosno 56 odsto. Preostale dve aktivnosti Agencija nije mogla da oceni zbog nedostataka podataka.

Kao ključni izazovi u sprovođenju Strategije ističu se “izostanak efektivne koordinacije na političkom i operativnom nivou, nedovoljni ljudski i upravljački kapaciteti u institucijama, kao i praksa prenošenja velikog broja nerealizovanih aktivnosti u naredni akcioni plan, stoji u izveštaju iz juna.

Uprkos tome što su borbi protiv korupcije namenjeni milioni evra, Srbija se po pitanju percepcije korupcije kotira sve lošije. Prema istraživanju Transparentnosti, Srbija je tokom 2025. godine na rangiranju zemalja i teritorija po Indeksu percepcije korupcije (CPI – Corruption Perception Index) sa skorom 33 i 116. pozicijom na tabeli dodatno pogoršala rezultat i prvi put je rangirana najlošije u regionu. Naime, indeks Srbije je za dva poena niži nego prethodne, 2024. godine, i najniži od 2012, kada je uvedena postojeća metodologija ocenjivanja. Zemlje su rangirane od 0 (izuzetno korumpirane) do 100 (veoma „čiste“). Poređenje po poziciji na tabeli u odnosu na broj rangiranih zemalja pokazuje da je ovo najlošiji plasman od 2004.

Šta može da sačeka nove vlasti u Srbiji: Visok dug, precenjen dinar, manjak investicija