„Do večere se brzo ogladni“: Život uz Narodnu kuhinju u Obrenovcu

Pet gajbica hleba, tri kazana čorbe i tri gajbice nektarina su ono što danas sleduje 194 korisnika Narodne kuhinje u Obrenovcu. Za nekoga doručak, a za nekoga ručak, jedan besplatan obrok deli se svakim radnim danom od 8 do 9.30 časova u zgradi nekadašnjeg Romskog doma, u Ulici Kožarskoj bez broja. Do večere se brzo ogladni.

Ispred ulaza, na okrunjenoj fasadi išaranom grafitima, naslonjeno je puno parkiranih bicikala, a građani Obrenovca strpljivi i pričljivi čekaju u redu.

„Ogladniš, pa posle za večeru moraš nekako se snađeš. Da nije toga, pravo da ti kažem…Ne znam… Hvala njima što pružaju sirotinji“, kaže iskreno jedan čovek u redu.

Vrata su širom otvorena. Iza improvizovanog pulta, odnosno školske klupe, obroke građanima deli Zoran Alavanja iz Crvenog krsta, koji se ovim poslom bavi 35 godina.

„Jednu osobu sleduje jedna kutlača jela, jedan hleb od 300 grama i jedna voćka“, objašnjava on.

Danas su to čorba, lovački krompir sa junetinom i breskva.

Trudi se da održava prostor čistim, nosi rukavice, kapicu, masku za lice i kecelju. Ipak, iza zaštitne opreme je prijateljski nastrojen komšija koji se našali sa svakim ko dođe.

„Zoran je najveći humanista ovde, ovde niko ne može bez njega“, kaže žena koja je došla da pokupi hranu za porodicu u kojoj su četiri osobe sa invaliditetom.

„Čika Zoraneee“, dok pristiže domu viče čovek koji, sudeći po izgledu, nije ništa mlađi od onoga koga doziva i kome se raduje.

„Evo ga najveći korisnik Narodne kuhinje, najbrojniji, on najviše dobija!“, odgovara Zoran, pa dodaje: „Reci devojci koliko dece imaš.“

„A jes’, baš najviše dobijam. Skinuli su me sa Narodne kuhinje, nisam dobijao tri meseca. Desetoro dece mi je izrodila žena“, objašnjava mi Obrenovčanin Danilo Kostić.

Od desetoro dece, četvoro se odselilo. Danilo kaže da ih je uspešno odškolovao i da danas svi rade, dok sa suprugom i dalje brine o deci koja žive sa njima.

Jedna od ćerki nedavno se odselila iz porodičnog doma, a, kako kaže šaljivo, „oni cigani, komšije“ su ga tužakali jer nije prijavio da sada ima jedna usta manje da hrani, pa su mu privremeno oduzeli pravo na besplatan obrok.

Socijalna pomoć koju dobijaju on i supruga nije dovoljna da pokrije hranu i račune, pa su se tako dugovi u njihovom domaćinstvu nagomilali do 360.000 dinara.

Ali zahvalan je Narodnoj kuhinji.

„Deca porasla od ove Narodne kuhinje. Zauvek sam zahvalan“, govori, a široki osmeh kojim nas je pozdravio pretvara se u knedlu u grlu i suze. „Zahvaljujem svim građanima Obrenovca.“

Pravo na besplatan obrok utvrđuje nadležni Centar za socijalni rad. Ostvaruju ga korisnici novčane socijalne pomoći i druge kategorije stanovništva u stanju socijalne potrebe, dok je od 2026. godine ovo pravo u Beogradu prošireno i na penzionere sa niskim primanjima, čija primanja ne prelaze 50 odsto minimalne zarade.

Danilo Kostić ima 46 godina i kako kaže „već je 35 godina“ na birou rada. Kaže da ga nikada nisu zvali sa biroa, a mnogo više od socijalne pomoći i besplatnog obroka potreban mu je posao i prijava da je zaposlen.

„Neka daju hranu ljudima kojima treba, koji nemaju ruku, nogu, koji su bolesni. Ja zdrav, hvala Bogu“, kaže on i udara se po prsima i rukama. „Mogu da radim, ali me niko za 35 godina nije pozvao sa biroa.“

Poslova za fizikalisanje uvek, zovu ga ljudi da pokosi travu ili da radi na građevini, ali često ostane bez svoje dnevnice.

„Ljudi znaju da dva dana plate, tri dana ne plate i kaže: ‘Platio sam ti’“, izgovara on ponovo kroz suze, ali se u njegovom glasu ne može ni nagovestiti ljutnja, već samo uvređenost zbog nepoštene razmene.

„Ali ja hoću da mi ide staž, plata, zdravstveno, penziono osiguranje. Neće imati ko da se brine o nama kada ostarimo. Imamo kuću, ali šta vredi to, ne mogu zidovi da se jedu.“

Novčana socijalna pomoć od 12.500 dinara nedovoljna je da zadovolji osnovne životne potrebe, a ukoliko njen korisnik počne da zarađuje iznad tog iznosa, odmah gubi pravo na socijalnu pomoć, objašnjava Uroš Ranđelović iz Inicijative za ekonomska i socijalna prava A11. Zbog toga se korisnici često okreću radu na crno, usled čega im se svakodnevno krše radna prava, što pokazuje i iskustvo Danila Kostića.

„Radno angažovanje korisnika socijalne pomoći, umesto da se podstiče, zapravo se kažnjava. Naš sistem kod osoba koje su socijalno ugrožene podstiče rad na crno“, objašnjava Ranđelović.

Na kraju, čovek koji godinama radi neformalno, bez radnog staža i odgovarajuće socijalne sigurnosti, doći će u situaciju da ostari i tada kada ne bude radno sposoban ponovo će biti osuđen na socijalnu pomoć.

„Politika radne aktivacije socijalno ugroženih je potpuno podbacila u Srbiji“, kaže Ranđelović.

Nova ekonomija: Podela obroka u Obrenovcu

Liste korisnika Narodnih kuhinja se redovno proveravaju. Pre par godina bilo je oko 400 korisnika, a trenutno ih ima 194, objašnjava Alavanja iz Crvenog krsta dok puni plastične kutije i kantice svojim sugrađanima.

„Ja njih sve znam i babe i dede i maltene kučiće i mačiće. Trideset pet godina radim i baš sam se srodio sa njima. Posle toliko godina rada sa njima, ja sam njih upoznao, oni su svi dobri ljudi, ali sudbina je takva da vi sa svojim detetom ovde dolazite po obrok. A sutra će i deca, kada porastu, dolaziti u Narodnu kuhinju jer je to problem socijalno ugroženih lica“, kaže Alavanja.

Ranđelović objašnjava da je socijalna pokretljivost između siromašnog i srednjeg sloja u Srbiji veoma mala, odnosno da deca nasleđuju siromaštvo iz kojeg je teško izaći.

„Kao što se nasleđuje bogatstvo, nekretnine i novac, isto tako se nasleđuje i siromaštvo. Deca iz siromašnih porodica, koja nemaju normalno detinjstvo, adekvatan smeštaj, školovanje, zdravstvenu zaštitu i ishranu, nemaju ni jednake šanse da se integrišu u društvo na pravi način i da prevaziđu siromaštvo. Od samog starta njihove šanse da budu nešto drugo od onoga što su bili njihovi roditelji veoma su male“, kaže Ranđelović.

Među ljudima koji dolaze po jednu porciju toplog jela ima i starih i mladih, a mladi, sudeći po izgledu, nemaju više od 14 godina.

„Ranije je bilo više mladih ljudi, ali su se oni rasuli po svetu“, kaže Alavanja.

Prema podacima za 2026. godinu, program narodnih kuhinja broji 31.590 korisnika u 77 sredina, a svaki treći korisnik je dete.

Dok je u Beogradu program Narodne kuhinje u potpunoj nadležnosti Centra za socijalni rad, u opštinama Obrenovac i Lazarevac distribucija hrane je poverena Crvenom krstu. Međutim, svaka lokalna samouprava u Srbiji sama određuje iznos kojim će finansirati obroke.

Male opštine imaju manje budžete. Opština Obrenovac je u 2026. godini izdvojila 5.958.333 dinara za podršku realizaciji programa Crvenog krsta.

Ranđelović smatra da je potrebna sveobuhvatna državna politika na nacionalnom nivou koja bi uskladila različite uslove dobijanja prava na besplatan obrok i različite iznose koje opštine izdvajaju.

Kao jedan od početnih problema Ranđelović navodi nedostatak adekvatnih podataka o socijalno ugroženim građanima, što povezuje sa gašenjem Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva 2021. godine. Bez takvih podataka, kako kaže, teško je osmisliti odgovarajuće socijalne politike.

„Na državnom nivou još od 2021. godine i gašenja Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva nemamo ni podatke o tome koji broj ljudi živi ispod linije apsolutnog siromaštva. Nekada je taj broj bio 465.000 ljudi, a danas ne možemo ni da naslutimo o kom broju je reč, što dovoljno pokazuje da država nije razvila relevantnu metodologiju za prikupljanje podataka, pa samim tim ni za osmišljavanje politika“, smatra Ranđelović.

Kao pozitivan primer socijalne politike Ranđelović navodi Zakon o pojednostavljenom radnom angažovanju za sezonske poslove, kod kojih određeni poslovi i zarada ne utiču na primanje socijalne pomoći.

Ako korisnik socijalne pomoći ode da radi na građevini i bude prijavljen, ta zarada mu se računa kao prihod i zbog nje može da izgubi pravo na socijalnu pomoć, objašnjava on. Međutim, ako ode sezonski da bere maline, ta zarada ne utiče na njegovo pravo na pomoć.

„Trebalo bi proširiti oblasti, odnosno poslove koji ne utiču na pravo na socijalnu pomoć“, zaključuje Ranđelović.

Nova ekonomija: Narodna kuhinja u Obrenovcu

Međutim, među prisutnima ima i radno nesposobnih, starijih ljudi koji se pri svakom koraku oslanjaju na štap. Dok se podela obroka privodi kraju, oni koji su već pokupili hranu zadržavaju se u blizini i čekaju autobus, kako po vrelom danu ne bi morali peške do kuće. Od svih njih najlakše je primetiti braću i sestre koji zajedno dolaze po obrok.

Iako deci koja odrastaju u siromaštvu životne okolnosti često sužavaju mogućnost da zamisle drugačiju budućnost od one koju poznaju, Kostić je odlučan u tome da postavi dobar primer:

„Školujem decu kako znam i mogu, samo da ne rade na građevini kao ja jer onda ti se život svede na: kopaj, kopaj, kopaj…“

Beskućnici nemaju pravo na obrok u Narodnoj kuhinji: Apsurdi sistema bez kog mnogi u Srbiji danas ništa neće jesti