Dok suša pali kontinent, Srbija baci i 50 odsto vode zbog lošeg upravljanja sistemom

Stanovnici dela Srbije koji se napajaju iz vodosistema Rzav su i više od tri puta ostajali bez vode u poslednjih godinu dana zbog kvara na ovom sistemu. Očajni, građani su i protestvovali bacajući flaše vode na zgradu javnog komunalnog preduzeća u Gornjem Milanovcu. S obzirom da se radi o teritoriji koju naseljava više stotina hiljada ljudi, a da su problemi sa vodom učestali, probali smo da saznamo šta je zaista uzrok svih ovih havarija. Jer izgleda da za građane ovog dela Srbije, kao i onih delova koji su zahvaćeni požarima, nema interesovanja od strane vlasti u predizbornoj kampanji za izbore koji još i nisu raspisani.

Uopšte, Srbija je država u kojoj se akcenat u javnim projektima stavlja na sajmove, data centre i naoružanje, dok u stvarnosti stanovništvo treba vodu, hranu i struju. U poslednja tri se najmanje ulagalo, u energetiku tek nešto više u poslednje dve godine. Za vodovodne sisteme Srbija je prvobitno uzela kredit od Evropske unije, koji je u međuvremenu poništila i dala umesto toga Kini. Ali i pored toga, malo je urađeno na terenu. Brana koju je predsednik Srbije Aleksandar Vučić poslednju najavio da će biti gotova do 2030. godine, Svračkovo, treba da pomogne ovom vodosistemu da funkcioniše bolje. Ali osim što je predsednik naglo povećao cenu ovog projekta sa 120 na 150 miliona evra, eksperti iz struke misle da neće biti gotova jedan duži period.

Svi naši sagovornici ističu da se u julu, avgustu i septembru javlja prirodni paradoks – tada je ljudima voda najpotrebnija, a resursa ima najmanje, što dovodi do manjka raspoloživih izvora uz povećane potrebe. Da stvar bude gora, inženjeri sa Građevinskog fakulteta u Beogradu upozoravaju da postojeći projekti, kao što je pomenuta brana, mogu samo delimično da pomognu. Sa ovim se slažu i predstavnici NVO sektora.

„Na sistemu se dešavaju kvarovi jer je preveliko opterećenje i sam sistem je pušten u rad 1991. godine i od tada se nije ulagalo i isti. Projekti poput brana ne mogu se izgraditi preko noći i ovim tempom kojim se gradi sigurno neće biti gotova još najmanje pet ili šest godina. Postavlja se pitanje da li će država probleme rešavati novim kreditima jer je očigledno da se ranije nije ulagalo, pa novca verovatno nema ili ulaganje u vodovod nije bilo prioritet. Jasno je da je sistem star i da se u međuvremenu nije održavao, što je dovelo do trenutnog lošeg stanja“, objašnjava prof. dr Aleksandar Đukić istaknuti hidrotehnički inženjer, profesor i dugogodišnji istraživač na Građevinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. On naglašava važnost osnovnih potreba u odnosu na infrastrukturne projekte.

I zaista, šta vam znači autoput kada nemate gde i kako ruke da operete ili vodu da popijete? Ali voda nije samo osnovna ljudska potreba, već je i resurs u industriji, energetici i poljoprivredi.

Pola pijemo, pola bacamo

Žaklina Živković iz inicijative „Prvo na vodu“ navodi frapantan podatak da se u Srbiji baci 50 odsto vode zbog lošeg stanja sistema. Ona ističe neophodnost ozbiljnih ulaganja u infrastrukturu i hidrogeologiju, jer je „vode sve manje, a ona se koristi za poljoprivredu, energetiku i industriju, što stvara pritisak na resurse“.

„Prema podacima Ujedinjenih nacija, četvrtina stanovništva Srbije ima problem sa pijaćom vodom, odnosno povremeno ili stalno nema pristup vodi. Pristup pijaćoj vodi je ljudsko pravo. UN traže da se svakom stanovniku garantuje oko 40 litara vode dnevno za piće, kuvanje i kupanje. Preporuka je da ta osnovna količina bude besplatna, jer pristup vodi ne sme zavisiti od imovinskog stanja pojedinca. Sistem snabdevanja u određenim regionima zamišljen je još 70-ih godina kroz velike akumulacije, ali je danas teško održavati njihov ekološki status.

Postoje kritike na račun lokalnih samouprava i upravljanja akumulacijama. Stručnjaci predlažu prelazak na korišćenje lokalnih izvorišta podzemnih voda, kojih većina opština ima dovoljno, ali se ta politika često zanemaruje.

Na jezeru Gruža na primer, (na teritoriji opštine Knić), imamo apsurd da se po vodi voze jahte, dok opština Knić nema interes da štiti jezero jer ga ne koristi za piće, već za turizam.

Ugroženo 300.000 ljudi

Tokom leta 2025. inicijativi „Pravo na vodu“ prijavljeni su problemi na čak 108 lokacija širom Srbije – od presušenih bunara i nedostatka vode do kvarova na mreži i problema sa kvalitetom vode. Važno je naglasiti da to nije zvanična državna statistika, već evidencija prijava građana, ali njen obim jasno pokazuje da ne govorimo o nekoliko izolovanih slučajeva, objašnjava nam Ognjan Pantić iz Beogradske otvorene škole (BOŠ).

Ono što vidimo tokom 2026. godine dodatno potvrđuje taj obrazac. U maju je zbog dva uzastopna kvara na regionalnom sistemu „Rzav“ bez redovnog vodosnabdevanja ostalo gotovo 250.000 korisnika na području Čačka, Arilja, Lučana i Gornjeg Milanovca, a u Čačku i Gornjem Milanovcu proglašena je vanredna situacija. Samo nekoliko meseci kasnije, u avgustu, zbog ponovnog pogoršanja stanja na sistemu Rzav uvedena su ograničenja potrošnje u Čačku, dok su u Gornjem Milanovcu građani ostajali bez vode po 12 sati. Restrikcije su početkom avgusta uvedene i u više sela ariljske opštine. Prema podacima NVO sektora ovo je uticalo na 300.000 naših sugrađana.

Problem je što sa svim prilagođavanjem kasnimo. Država jeste 2023. usvojila Program prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove za period do 2030. godine, ali monitoring javnih politika pokazuje širi problem: između usvajanja strateških dokumenata i njihove stvarne primene i dalje postoji veliki jaz. Koalicija 27, koja okuplja organizacije koje se bave problematikom zaštite životne sredine, u svom poslednjem „Izveštaju iz senke“ ocenjuje da Srbija i dalje nema funkcionalan sistem klimatske politike i da implementacija postojećeg okvira ozbiljno kasni, kaže Pantić. I monitoring Zelene agende za Zapadni Balkan ukazuje na neujednačen napredak u regionu, zbog čega je revidirani Akcioni plan Zelene agende za period 2025–2030. dodatno usmeren na merljive rezultate i jačanje klimatske otpornosti, a usvojena je i posebna regionalna Mapa puta za klimatsku adaptaciju.

„Istovremeno kasnimo i sa infrastrukturom koja bi trebalo da poveća sigurnost vodosnabdevanja. Najvidljiviji primer je sistem Rzav i akumulacija Svračkovo, koja treba da poveća pouzdanost regionalnog vodosnabdevanja, dok građani opština koje zavise od tog sistema iz godine u godinu imaju probleme. Svračkovo dobro pokazuje koliko je pitanje prilagođavanja klimatskim promenama složeno. Potrebno je povećavati sigurnost vodosnabdevanja u uslovima sve češćih suša, ali odgovor ne može automatski biti realizacija infrastrukturnih projekata planiranih pre više decenija bez ponovnog sagledavanja njihovih uticaja. U slučaju Svračkova ekološke organizacije upozoravaju da bi akumulacija imala ozbiljan uticaj na izuzetno vredan ekosistem Velikog Rzava, koji je u međuvremenu dobio status zaštićenog područja, i traže da se razmotre alternative – od smanjenja gubitaka i jačanja postojećih sistema do drugih izvora snabdevanja“, naglašava Pantić.

Ono što provejava ceo razgovor sa našim sagovornicima je strah, ali ne od manjka ulaganja ili više potencijalnih nestašica. S obzirom da je cena koju građani u Srbiji plaćaju za utrošnju vode niska, tek je počela da se uvećava poslednjih godina, objašnjavaju profesori fakulteta, oni misle da ima mesta da se kroz cene usluge poboljša i ceo sistem, pa samim tim i usluga. Strah je naime vezan za ono što su već u Srbiji glasači videli da se dešava unazad decenijama, da se javna preduzeća oteraju u bankrot ili postanu neprofitabilna, sistem se privatizuje i potom privatna kompanija preuzme snabdevanje. Pojedini izvori vode su ionako već dati u zakup stranim kompanijama. Osim što se namerno arče prirodni resursi u cilju okorišćenja privatnih lica ili kompanija, Srbija je čuvena po odsustvu ulaganja u poljoprivredu i sektor hrane, kao i namernom negiranju problema zagađenja vazduha i vode.

30 miliona evra gore-dole: Vučić sam podigao cenu još jednog projekta koji će platiti građani Srbije