Kopanje rupe sopstvenim unucima

Srbija celog avgusta gori, a svemogući predsednik Srbije se besomučno slika. Na turneji po selima dozvoljava ubogom narodu da ga pita šta hoće, a on se znoji na suncu, zgranjava, nervira, sve zavisi od potrebe. I govori, govori, govori. Nekima se čini sve same besmislice, recimo da smo najmoćnija evropska sila u gašenju požara, a neki podozrevaju da je ipak u pitanju monstruoznost čoveka koga samo, jedino i isključivo zanima njegova ničim ograničena vlast i ne vidi problem da to javno i obznani.

Kome posle četrnaest godina radikalske vlasti i svega što od njih i njihovog vrhovnog gurua gledamo i doživljavamo nije jasno da Srbiju vode ka potpunom uništenju, tome nikada neće ni biti jasno. Ili ga nije briga. Kako je to moguće? Dva su moguća razloga: ili nema mentalni aparat da vidi i shvati šta se dešava, ili ima neki svoj lični interes zbog koga je spreman da učestvuje u urnisanju sopstvene dece i njihove budućnosti. Treće ne postoji.

Za razliku od potpisnice ovih redova, koja je naivno očekivala pobunu i demonstracije još posle poplavljenog Obrenovca u kome su živote izgubile desetine ljudi jer im je rečeno da ostanu u kućama umesto da se evakuišu, čovek koji se predstavlja kao predsednik države Srbije, a radi samo i isključivo u sopstvenom interesu, odlično zna kolika je moć manipulacije i moć novca i koliko su ljudi sposobni da istrpe, a nesposobni da pamte.

Zato je prvo zarobio medije, dotle da TV kanal koji sebe naziva Javnim servisom, mesec dana nije ni javio da gori Srbija, a kamoli da je postavio pitanje zašto je odbijena evropska pomoć u gašenju bar Deliblatske peščare, dok đavo baš sasvim nije odneo šalu. Prazan prostor zaposeo je predsednik lično. Samo tokom avgusta, svakog dana se pojavljivao bar po dva puta i proizvodio politički rijaliti.

Za one koji ipak nisu toliko beslovesni da još misle kako je ono što govori i prikazuje istina, upotrebio je drugo ubojito oružje, a to je novac. Našim novcem plaća sve što se novcem može platiti: svoje tajkune u koje je proizveo dojučerašnje klošare, kriminalce, ljude sa svih društvenih margina spremne na sve. Motivisao je i strane investitore, sumnja se i pojedine strane faktore, a običnim ljudima dodelio je onoliko koliko njima pripada – nekome sitno povećanje penzija, nekome bedni paketići, nekome sendviči, nekome radno mesto, nekome funkcija i privilegija.  Izvan ove opšte koruptivne šeme ostali su oni koji su bar za nijansu pametniji od propagande koja im se servira i bar za nijansu pošteniji od klike koja ne zna ni za meru ni za sramotu.

Šta je bilans ovakvog vladanja? Javni dug je sa 15 milijardi evra kad su radikali uzeli vlast, porastao na skoro 42 milijarde evra, što će vraćati buduće generacije i plaćati siromaštvom. Zavadio nas je sa svim susedima. Vlast je nakupovala „rafale“ i ostalo naoružanje, valjda ako s nekim zaratimo, dok ljudi požare gase lopatama. Strane investicije posustaju, novca ponestaje, a poslednju emisiju obveznica od 500 miliona evra kupili su anonimni ulagači. Baš pred očekivane izbore vođa najavljuje paket pomoći narodu od čak milijardu evra. Zašto nam treba tolika pomoć kad pod radikalima, kako nas ubeđuju, živimo najbolje u istoriji? Očajna sirotinja u programu uživo moli predsednika države za put do sela, zaposlenje, pomoć, pare. On se breca, govori im „ti“ sa visine, glumi boga, poglavicu ili vrača koji može da pušta i kišu.

Ko pri zdravoj pameti može da glasa za ovaj poredak stvari? Samo one dve grupe sa početka teksta. Ako za prvu i ima opravdanja, za ovu drugu grupu nema. Ti ljudi kopaju rupu sopstvenoj deci i unucima. Vredi li?