Zašto obožavaš Putina, a posao tražiš u Americi?

Mnogi ljudi u Hrvatskoj vole Putina. On je čvrsta ruka, brižni otac kojeg Hrvatska nema.

Na ulici, u tramvaju, u kafiću stalno čujete žalbe da Hrvatska nema vođu, lidera, da nema čoveka „koji bi poveo“. Da nema nikoga ko bi poput Putina s ironičnim smeškom rekao Amerikancima, Nemcima i ostalim Francuzima gde je njihovo mesto, piše u autorskom tekstu za Index.hr Branimir Vidmarović.

Putin je uspešno stvorio privid zaštitnika tradicionalnih vrednosti, Crkve, vere i porodice. Nakon Pussy Riot incidenta odobrio je zakon o zaštiti osećaja vernika zbog kojeg vas de facto mogu staviti pod istragu ako u majici Iron Maidena slučajno nabasate na vernika te mu pokvarite raspoloženje pre mise. Pre tri godine pod istragom se našao jedan ateist koji je u burnoj raspravi na ruskoj socijalnoj mreži VKontakte više puta rekao da Boga nema. Na kraju je pušten, ali apsurd ostaje zapisan u analima. Zatim je Putin podržao zakon o dekriminalizaciji porodičnog nasilja. Za lagano „odgojno“ lupanje supružnika koje ostavlja isključivo natečenost i masnice sada se plaća tek novčana kazna.

Na makro nivou, Putinova politika i raspodela resursa takođe su živi arhetip hrvatskog sna u kojem se s jednim više-manje funkcionirajućim resursom (energenti – Rusija i turizam – Hrvatska) bez prevelikog truda može ostati aktivan i značajan na regionalnoj i međunarodnoj sceni. Pritom Putin obilno nagrađuje „svoje“. Gotovo svi visoki zvaničnici smestili su svoju decu na jako dobre položaje u Sberbanku, VTB-u, Gaspromu, Rostelekomu i drugim državnim i privatno-javnim kompanijama. Javni konkurs su izvor bogaćenja i dele se samo svojima; sve to je hrvatskoj duši tako blisko, razumljivo i toplo.

Opčinjenost Putinom korelira i s mitovima o ruskom tržištu prepunom prilika i novca. Svako je barem jednom u životu čuo od nekoga u birtiji o nekome ko je ’92. u Rusiji prodavao klompe i motike i zaradio milijarde. Vremena su se promenila i tržište je drugačije, ali hrvatska želja za lakom zaradom kreira vlastitu realnost. Do današnjeg dana na spomen Rusije mnogima uz reči „O, pa oni imaju brdo para od nafte i ne znaju gde će s njima!“ počinje podrhtavati usnica.

No ruskog nositelja brda para više zanima dobijanje stalnog boravka i investicija u zemljama razvijenog i regulisanog tržišta. Fenomen odobravanja politike ruskog predsednika i istovremeno života na „mrskom i degradirajućem“ zapadu nije sociološki ili politikološki obrađen, ali se uklapa u postojeće modele ponašanja. Putin je uspešno distancirao sebe od vlade i činovnika pa se sve pravne neugodnosti, reketarenja, podmićivanja ili zakonodavni apsurdi asociraju s „lošim boljarima“, ali ne i s „dobrim carem“ koji jednostavno ne zna da mu dvorski činovnici podmeću.

Korištenje blagodati razvijenog tržišta ruski ili hrvatski čovek doživljava kao nešto apsolutno normalno, ali i kao nešto što bi postojalo i u njihovoj zemlji da nije mrskih unutrašnjih i spoljnih mrzitelja koji danonoćno rade protiv njihovih zemalja. Zato je na nesvesnom nivou Putin svojevrsni oslobodilac koji će kad-tad poraziti degutantne i zle May, Macrona, Junckera ili Merkel. A pritom naravno sačuvati tržišne pogodnosti. Jer imamo na to pravo, puno smo se u istoriji napatili. Sličnom, ali dakako ekstremnijom logikom bili su vođeni i pripadnici ISIL-a koji su maštali preokrenuti religijsko-vrednosnu sliku sveta, a pritom zadržati internet, Amazon i iPhone.