Šta sve banke proveravaju kod klijenata?

Za dobijanje bankarske pozajmice ili kredita klijenti treba da ispune sijaset uslova i da prilože veliki broj uverenja, potvrda i dokumenata.

Neke od banaka traže da se priloži plaćen telefonski račun za poslednji mesec, potvrda od poslodavca o proseku primanja za poslednja tri meseca, iako uvidom u tekući račun klijenta banka može sama da sagleda njegove mesečne prilive i procene bonitet.

Traže podatke o bračnom statusu, devojačkom prezimenu majke, uslovima stanovanja, odnosno o tome da li zajmotražilac ima stan, ili živi s roditeljima, ili je podstanar…. Čemu sve to, pitaju klijenti, koji vraćanje kredita garantuju nekim od instrumenata obezbeđenja – hipotekom, žirantima, administrativnom zabranom, zalogom… a posebno što se uslovi, kako tvrde, primenjuju selektivno. 

„Iz medija ovih dana možemo videti kako ‘krupni igrači’ dobijaju kredite bez obezbeđenja i adekvatne provere, na drugarskim i partijskim osnovama, dok obične klijente banke proveravaju do najsitnijih detalja“, kaže za Tanjug predsednik Udruženja bankarskih klijenata „Efektiva“, Dejan Gavrilović. 

Prema njegovim rečima, neke banke klijente proveravaju i kod komšija, kako bi utvrdile da li živi na datoj adresi, traže izveštaj lekara o zdravstvenom stanju… 

„To se očito radi zbog toga što ogromna većina ‘manjih’ klijenata ustvari vraća dug i za one koji su u startu možda bili predviđeni kao klijenti koji kredit neće vratiti, čime banka kompenzuje potencijalno smanjenje prihoda. Zato su banke i ažurnije, oštrije, prema malim dužnicima, a nešto su tolerantnije prema većim“, dodaje Gavrilović.

Potvrdu toga da se određene transakcije obavljaju po partijskim vezama, on vidi u činjenici da neka od javnih preduzeća platni promet obavljaju preko privatnih banaka, iako imaju mogućnost da to rade preko državnih. Ipak, ističe da treba uzeti u obzir da nemaju sve banke istu metodologiju odobravanja kredita, većina gleda zvanične finansijske pokazatelje, ali ima i onih koje i dalje prihvataju prihode ostvarene ‘na crno’. 

Često primedbe korisnika, koji deo plate primaju na ruke, idu u tom smeru, da ne mogu dobiti kredit u banci gde je niža kamata a onda ga dobiju u drugoj po većoj kamati, uz veće proveravanje od strane banke, obimniju dokumentaciju, napominje Gavrilović. 

I dok se klijenti bune zbog zadiranja u njihovu privatnost i lične podatke, bankari, ekonomisti pa i sami poslodavci, kao korisnici kredita, ukazuju na to da su banke prinuđene na ovako detaljne provere zbog sve češće pojave „fantomskih“ firmi koje posle podizanja kredita „ispare“. 

Direktor Unije poslodavaca Srbije (UPS) Dragoljub Rajić kaže za Tanjug da većina banaka ne traži detaljne lične podatke, a razlog zašto to neke čine su česti slučajevi prevara u kojima učestvuje neka firma koja nema zaposlene, ili ima nekoliko radnika, a promet postoji. 

„Često se dešava da neko u takvoj firmi koja ima promet podigne neki kredit, uzme novac i posle par meseci bukvalno nestane bez traga i glasa“, predočava Rajić. 

Zakon o privrednim društvima, kako dodaje, predviđa namirivanje iz stečajne mase, ali za odlazak u stečaj treba da prođe godinu dana, i tek onda banka može iz imovine da se namiri. 

„Međutim, pošto po Zakonu o privrednim društvima možete sa 100 dinara da osnujete firmu, dešava se da te firme najčesće nemaju nikakve stečajne mase i da banka nema iz čega da se namiri. Drugim rečima, banka je u takvom slučaju predmet prevare“, navodi Rajić. 

Stoga je, po njegovom mišljenju, razumljivo što banke kao meru predostrožnosti koriste prikupljanje raznoraznih podataka, jer „imaju dosta takvih ‘krivičnih’ kredita, gde ne mogu da izvuku ni dinara od novca koji su dale“.

U oktobru 2013. godine, prema zvaničnim podacima, učešće nenaplativih kredita kod privrede bilo 23,3 odsto, a kod stanovništva 9,3 odsto, a u odnosu na kraj prethodne godine ukupan nivo problematičnih kredita povećan je za dva procentna poena. 

Predsednik Saveza ekonomista Srbije Aleksandar Vlahović kaže da stanovništvo u odnosu na preduzeća postupa mnogo odgovornije kada je u pitanju uzimanje i vraćanje kredita, ali dodaje da vreme koje dolazi nije obećavajuće za stepen naplate kredita. 

„Krediti koji su plasirani korporativnom sektoru su pod mnogo većim znakom pitanja, i tu je nenaplativost više od dva puta veća u odnosu na sektor stanovništva, a problem sa naplatom tih kredita leži, pre svega, u dramatičnom smanjenju ekonomske aktivnosti, ali i značajnom smanjenju produktivnosti korisnika kredita“, rekao je Vlahović Tanjugu. 

Prema njegovim rečima, problem je i to što je najveći deo tih kredita bio odobren pre 2008, odnosno pre svetske ekonomske krize i što je najveći deo bio namenjen „real estate“ projektima, koji su najviše „pogođeni“ krizom. 

„Značajan deo nenaplativih kredita odnosi se na plasmane koje su učinile banke u većinski državnom vlasništvu, a velikom broju njih je oduzeta licenca, pa se pretpostavlja da u narednom periodu nećemo imati tu vrstu problema“, naveo je Vlahović. 

On smatra da se problem mora rešiti na relaciji privreda -banke-centralna banka. 

„Banke koje su prisutne na tržistu moraju mnogo jednostavnije da ulaze u programe restrukturiranja tih kredita ili pak drugačijeg tretmana u određenim aranžmanima, kod onih kod kojih postoji poslovna perspektiva“, navodi Vlahović i dodaje d aće, ako banke budu insistirale na naplati kredita, stepen nenaplativosti porasti. 

Predsednik Izvršnog odbora Rajfajzen banke, Zoran Petrović, kaže da nema poslovnog poduhvata bez rizika i da kreditiranje uvek sa sobom nosi rizik da potraživanje banke postane nenaplativo. 

„Ma kakve kriterijume da primenite, rizik nije moguće eliminisati…. Odgovornost banke je da kreira procese koji će omogućiti efikasno upravljanje rizikom. Ti procesi se razlikuju među bankama i oni, između ostalog, doprinose da se i kvalitet portfolia među njima razlikuje“, navodi Petrović u izjavi za Tanjug. 

Na pitanje zašto banke ne aktiviraju instrumente obezbeđenja i tako naplate svoja potraživanja, prvi čovek Rajfajzen banke ukazuje da su sredstva obezbeđenja sekundarni a ne primarni izvor prihoda, te da je zbog krize i situacije u domaćoj privredi došlo do pogoršanja finansijske situacije klijenata i nemogućnosti vraćanja kredita iz redovnog poslovanja. 

„Paraleno sa tim je došlo i do pada cena nekretnina, a samim tim i obezvređenja sredstava obezbeđenja banke. Mnogo je privrednih subjekata koji sada žele da prodaju imovinu da bi banke naplatile svoja potraživanja, a na drugoj strani malo onih koji žele i mogu da je kupe“. 

U odgovoru na pitanje da li banke imaju mogućnost da provere kako se koriste odobrena sredstva, Petrović kaže da je to moguće posebno ukoliko se odobrava kredit sa definisanom namenom, za kupovinu određene opreme, nekretnine i slično, što banke u skladu sa procedurama i rade. 

„Međutim, nemoguće je u potpunosti isključiti rizik od prevare“, zaključio je on.