Bez investicija propadamo

Sektor građevinarstva je trenutno u najtežoj situaciji u poslednjoj deceniji, čemu su doprineli pad kupovne moći stanovništva, globalna ekonomska kriza, ali i slaba pomoć države u privlačenju investicija u isplative infrastrukturne projekte. Preduzeće za projektovanje, inženjering i konsalting „ARC” iz Beograda, osnovano je  1993. godine i prvi put je, posle 20 uspešnih godina rada, imalo negativan bilans u prošloj godini, a do kraja ove godine će možda i „zakucati“ na vrata biroa rada. O stanju građevinske industrije u Srbiji razgovarali smo sa direktorkom firme Biljanom Petrović.

NE: Pad investicionih aktivnosti je uslovio prošle godine da posao u svim segmentima privrede opadne za skoro 40 odsto, a iz samostalnog Sindikata građevinarstva kažu da je time najviše pogođena upravo građevinska industrija. Kako je to uticalo na vas, kakvo je stanje iz vaše „stolice“?

ARC: Mislim da smo mi najbolji primer toga kakvo je današnje stanje u ovom sektoru. Već polovinom prošle godine bili smo potpuno zatečeni činjenicom da ćemo, posle dve decenije, imati negativan bilans. Nas je to iznenadilo i zbog toga što smo baš prošle godine od Privredne komore Srbije i britanske bonitetne agencije „Kofako“ dobili, takozvanu ekselens licencu, koja se dodeljuje najboljem malom i srednjem preduzeću. Iako je teška godina iza nas, našli smo načina da isplatimo radnicima plate i doprinose, ali je naša budućnost, kao i mnogih kolega, na „tankom ledu“. Ranijih godina je u ovoj firmi radilo više ljudi, ali stanje sektora u kome poslujemo sada nam ne dozvoljava da u firmi bude zaposleno više od četvoro. To je slika građevinske industrije u Srbiji – iako imamo veoma kvalifikovan, stručan kadar, poslovni ambijent je takav da se klijentela gubi, odnosno, investitori odustaju od ulaganja u infrastrukturne projekte.

NE: Investicije su neophodne u svakoj grani privrede. Koliko je Srbija sa svojim građevinskim sektorom povoljna za ulaganja u projekte?

ARC: Kod nas, kao i u celom regionu, situacija nikad nije bila gora. Jedino se u Beogradu malo gradi. Građevinari odlaze na biro rada, na kome provode dosta vremena, jer se skoro uopšte ne započinju novi projekti. Spas nalaze u inostranim angažmanima, uglavnom u Rusiji ili nekoj od arapskih zemalja gde se, činjenica je, dobro zarađuje, ali toliki „odliv mozgova“, iako razumljiv, ne može da donese mnogo dobrog Srbiji. Gubitkom stručnjaka, država gubi i šansu za razvoj i to je scenario koji će se teško promeniti, ako stvari ostanu kakve sada jesu – jednom rečju, loše. Što se tiče novih projekata, oni su poželjni i neophodni, a da li su isplativi, to će samo vreme pokazati. Za sve je potreban novac, a ulagači se plaše da „zavuku ruku u džep“ i investiraju u našu zemlju. Ovo je, nažalost, razumljivo, jer je poslovan ambijent u Srbiji veoma nestabilan. Suština problema je da je, po našem mišljenju, država izgubljena u nepotrebnoj birokratiji i generalno u zakonima, koji su u praksi često neprimenljivi. To i jeste posledica toga što državni vrh ne razmišlja o tome da zakone moraju pisati stručna lica, a ne timovi stranačkih ljudi. Mi razumemo da angažovanje stručnjaka košta i da je Srbija u dugovima, ali bi se na taj način izbegle posledice, kojih smo sada svedoci, a to je propadanje industrije. Manjkavosti zakona se rešavaju podzakonskim aktima, ali je veliki problem to što je za njihovo realizovanje potrebno nekad i po 18 meseci, pa je dobijanje licence za određeni projekat nekad praktično nemoguće, a nijedan investitor neće toliko dugo čekati na realizaciju. Zbog toga i ne čudi pad investicija u Srbiji, posebno u našem sektoru.

Nastavak teksta možete pročitati u osmom broju štampanog izdanja „Nova Ekonomija“