Nomofobija – bolest modernog doba

Kada nam mobilni telefon nije u rukama, osećamo se kao da deo nas nedostaje; kada nemamo pristup internet mreži, postajemo nervozni, a ukoliko nešto ne postavimo na društvene mreže, deluje kao da se nije ni dogodilo. Prema podacima Ujedinjenih nacija, više ljudi na planeti ima mobilni telefon nego pristup vodi, struji ili toaletu.

Ovakvoj opsednutosti mobilnim telefonima psiholozi su još pre deset godina u Velikoj Britaniji dali i zvaničan naziv: nomofobija. Ali šta nas to gotovo magnetski privlači kod pametnih telefona?

Tristan Haris, insajder kompanija iz Silicijumske doline, opisao je brojne tehnike koje koristi industrija novih tehnologija da bi zadržala naš pogled što duže usmeren ka pametnom telefonu.
„Smartfon je, u stvari, kao slot mašina! Kad god proveravam svoj telefon, govorim u sebi isto što bih rekao da gledam u slot mašinu: Šta sam sad dobio?“, objašnjava Haris i dodaje da je to način da se okupira ljudski mozak i učvrsti navika. „Skoro kao kad neko povuče ručicu na slot mašini, pa dobije manju ili veću nagradu. Ova vrsta tehnike je ugrađena u sve te proizvode“, tvrdi Haris. 

Ovo su reči koje opisuju upravo ono što nas privlači kod pametnih telefona. To je slično želji da se dobiju lajkovi na Fejsbuku ili Instagramu, ili novi pratioci na Tviteru. Postoji cela „zbirka“ tehnika koje su usmerene na to da se naviknemo da upotrebljavamo telefon što je duže moguće.

Postavlja se pitanje da li su dodatni elementi proizvoda, aplikacije, dizajnirani s namerom da služe ljudima ili da ljudi služe njima, upravo zato što navode na konstantno korišćenje proizvoda.
Da li onda Silicijumska dolina programira aplikacije ili ljude?

„Bilo da im je to bila namera ili ne, te aplikacije oblikuju misli, osećanja i akcije ljudi. Često slušamo priču da je tehnologija neutralna i da samo od nas zavisi kako i koliko ćemo je koristiti, ali to jednostavno nije istina. Nije neutralna, jer oni koji su je napravili žele da je mi koristimo na određeni način i tokom što dužeg perioda. Upravo tako oni prave novac“, zaključuje Tristan Haris.