Sve banke godišnje zarade manje od Telekoma

Bankarski sektor jeste stabilan. Odlazak nekoliko banaka u prethodne dve godine u stečaj, pre svega onih koji su bile u većinskom državnom vlasništvu, dokaz je, kako kaže, da vlast mora ozbiljnije da shvati upravljanje kapitalom u bankama.

Kažete da banke ne zarađuju mnogo, ali da rade stabilno. Gde je onda problem, a očito da postoji, posebno na liniji realni – bankarski sektor?

Siguran sam da ključni problem nije u bankama. Srbija poslednjih godina ima izuzetno nizak nivo bruto domaćeg proizvoda, ogromnu nezaposlenost. Koliko smo oslabili u poslednjim decenijama govori, recimo, podatak da je samo u industriji Beograda 1989. godine bilo 245.000 zaposlenih, a danas svega 13.700.

Nema danas banke bez problema nenaplativih kredita. Loši krediti, pritom, imaju rastući trend. Neki bankari tvrde da je udeo tih zajmova u njihovim plasmanima prešao i 40 odsto.

Prema zvaničnim podacima Udruženja banaka krajem februara, 29 odsto kredita koje je uzela privreda spadaju u loše, odnosno nenaplative,  dok je kod preduzetnika taj procenat nešto niži  – 21,5 odsto. Jasno je da sve to vrlo opterećuje banke.

Da li je rešenje za to da se oni izdvoje od redovnog poslovanja, odnosno da se „od njih bilansi očiste“?

To je samo tehnička stvar, a ne istinsko rešenje problema. Ukoliko želimo da se trend povećanja loših kredita ne nastavi, važno je da se privreda pokrene i da se reši pitanje zaostalih dugova. Danas se, i pored donetog zakona, ne poštuju utvrđeni rokovi plaćanja. Tačnije, svi svima duguju. Udruženje banaka Srbije predlagalo je da se, kao obavezan, uvede mehanizam multilateralne kompenzacije, gde bi ona bila obavezna za sve učesnike na tržištu. Međutim, taj predlog nije prihvaćen, verovatno zato što je država najveći dužnik.

Pa šta je, u ovakoj slici, kratkoročno rešenje za banke?

One mogu da pokušaju da ta dugovanja ustupe.

Zašto banke nerado ulaze u vlasništvo firmi koje im duguju, pa čak i onda kada je u pitanju dobar biznis? Recimo, nijedna banka nije htela da uđe u vlasništvo „Galenike“, iako su sve svesne da je teško da će od ove firme uspeti da naplate potraživanja?

Potpuno je jasno zašto banke to ne žele. One se ne bave vođenjem tih industrija i nemaju kadrove koji bi te poslove uspešno vodili.

Stičete li i vi utisak da dobre platiše, zapravo, plaćaju više kamate zbog tih nenaplativih kredita?

Naravno da je tako. I to nije samo u slučaju banaka i kamata. Tako je uvek u životu. Slično je i u obrazovanju, poreskoj politici, svuda. Normalno je da banka pokušava da nadomesti rizik i gubitak koji ima.

Zato je riziko premija u Srbiji 20 odsto?

Svaka banka analizira svoje poslove, pa i sve moguće rizike, kako bi se zaštitila od gubitaka.

Zašto onda nisu niže kamate na kredite koji su indeksirani u evrima? Eulibor je već duže na, kako se to obično kaže, „istorijskom minimumu“ od 0,25?

Taj argument, koji koriste mnogi analitičari, uopšte ne stoji. Osnovni trošak za banke, kada se zadužuju u inostranstvu nije 0,25, već 3,25 odsto. Na to se dodaju troškovi osiguranja kredita, rizik klijenta, zarada banke … Podsećam da je naš ionako nizak kreditni rejting sa BB- smanjen na B+, što govori o proceni povećanog rizika države. Mislim da, kada su u pitanju krediti u evrima, nema prostora da kamate budu značajnije niže. Dugoročno posmatrano, kada dođe do rasta evropske privrede i euribora, postoji potencijalna mogućnost da krediti koji su indeksirani u evrima budu i skuplji.

Nastavak teksta možete pročitati u devetom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“