Običaji – Volite li da prisluškujete?

Možda iz čiste dosade, a možda iz prirodne radoznalosti, tek ne biva retko da čovek zastane kad se neko na ulici svađa. Prvo se mršti na uvek prisutne psovke, a onda uhvati sebe kako konflikt posmatra kao teniski meč, pomerajući glavu od jednog do drugog „sagovornika“.Takvi, radoznali ili oni bez svoga posla, najčešći su postsvedoci manjih „saobraćajki“, često spremni da zauzmu stranu prema nekom unutrašnjem osećaju i/ili da komentarišu.

Naravno ima i takvih koji će mirno proći, ili čak ubrzati korak, kako im dotična svađa ne bi pokvarila dan. Neće zastati čak i ako obračun preraste u fizički, pa čak ni ako je nekom potrebna pomoć, toliko im je sve to bučno – mučno. Tako ispada da po ovom pitanju osećaja za javno i privatno postoje, grubo rečeno, dve vrste karaktera sa raznim divergencijama i potkarakteristikama.

Ovi prvi za sve vole da se pitaju i uživaju da odgovaraju prolaznicima, čak i ako ne znaju gde je, recimo, ulica koju ovi traže. I sve vole da čuju, pa zato uživaju i u gradskom prevozu. Tu se lepo informišu o stanju na političkoj i estradnoj sceni, cenama na pijacama, repertoarima bioskopa i pozorišta, o povoljnostima turističkih agencija…

A, ako su srećnije ruke, mogu da uhvate i deo porodične drame („jesam ti rekla da jedeš ono što sam ti ostavila u šerpi, a ne da trošiš pare na ta s…“), mahom zahvaljujući besplatnim minutima mobilnih telefonija. Mogu i da se nasmeju kad neko nešto „provali“, pa čak i da se (oprezno) uključe u razgovor.

Vremenom prisluškivanje postane pasija i takav čovek samo upija li, upija. U tramvaju, čekaonici, za susednim kafanskim stolom, u liftu… gde god mu se ukaže prilika. Primer kako to može da zbliži dvoje ljudi jeste kad neko sretne nekog ko mu deluje jako poznato, samo ne zna odakle. Muči se da se seti i onda shvati da je nedavno u „dvojci“ pratio njegov slučaj zidanja vikendice, od prve do poslednje cigle.

Nastavak teksta možete pročitati u devetom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“