Koje su najveće opasnosti po čovečanstvo?

Da li ljudski rod treba da se boji daleke, nepoznate opasnosti iz svemira, ili nam ona, pored nas samih, ipak nije potrebna?

Teško je pronaći ne vek, već deceniju u skorijoj istoriji čovečanstva koju nije obeležila neka kriza. Bilo da su u pitanju ratne godine, ili vremena u kojima su krize polako tinjale dok se na površini vodio hladni rat, sasvim je jasno da je kriza sastavni deo našeg života. 

A svaka kriza sa sobom nosi i izvesne opasnosti i pretnje. Anders Sendberg sa Oksfordovog Instituta za budućnost čovečanstva (Future of Humanity Institute) za britanski Gardijan izdvojio je pet najvećih opasnosti koje prete čovečanstvu u godinama koje dolaze. 

Zanimljivo je da Sendberg u navedenim slučajeva promene koje dolaze i rizik koji te promene nosi svaljuje pre svega na čoveka. Kroz istoriju se, više puta, potvrdilo kako je čovek čoveku vuk. Zato nije novost da je na kraju svega najveća pretnja čovečanstvu upravo čovek. 

Takođe, oni koji na navedene scenarije gledaju kao na daleku budučnost, treba da pogledaju samo jedan ili vek unazad ne bi li proverili koliko čovečanstvo može da se promeni za svega 100 godina. 

Sendberg sa liste izostavlja (očekivane) katstrofe, kao što su udari meteora ili klimastke promene. Prema njegovom mišljenju, koliko god bile opasne, teško da će u skorije vreme klimatske promene zbrisati celo čovečanstvo sa planete i učiniti od Zemlje mesto u celosti nepogodno za život. Sa meteorima se sve svodi na igru sreće, i ukoliko bi neki dovoljno velik meteor uništio našu planetu, onda jednostavno ne bismo imali sreće. Evo koje moguće kataklizme on izdvaja.

Do sada je nuklearno naoružanje bilo upotrebljeno samo dva puta u ratne svrhe, a posledice koje je napad ostavio na Hirošimu i Nagasaki i dalje izazivaju strah u kostima. Međutim, verovatnoće da se nuklearni rat dogodi, koliko god se sukobi između brojnih aktera svetske scene zaoštravaju, je veoma mala, smatra Sendberg. 

„Kubanska kriza se primakla veoma blizu nuklearnom ratu. Ako stoga pretpostavimo da se jedan takav događaj dešava svakih 69 godina, i samo trećina takvih događaja može da dovede do pravog nuklearnog rata, onda su šanse da se takva katastrofa desi zapravo jednom u 200 godina”, tvrdi Sendberg. 

Kako on smatra, posledice direktnih nuklearnih napada bile bi katastrofalne, ne samo na neposrednom, već i na posrednom nivou. Osećale bi se decenijama i odnele bi mnogo života. 

Međutim, ono što ga znatno više plaši od nuklearnog rata jeste realniji scenario nuklearne zime. 

„Gasovi koji se ispuštaju u stratosferu tokom niza godina, na duže vreme mogu da izazovu hlađenje i sušenje naše planete”, navodi Sendberg. 

To bi dovelo do krupnih promena na našoj planeti, neposredno menjajući naš život i gurajući ka ivici izgladnelosti najveći deo stanovništva.

Bolesti koje su prethodnih vekova ahrale svetom odnele su više života nego svetski ratovi, zbog čega one predstavljaju i mnogo veću opasnost. Zaraze i bolesti prirodnog porekla jesu opasne, ali se ljudi sa njima lakše bore, zahvaljujući svom imnunološkom sistemu i naprednim medicinskim otkrićima. 

Evolucija, pokazalo se, ne podnosi parazite koji ubijaju svoje domaćine. Zato je sifilis od serijskog ubice postao samo još jedna od bolesti koje se šire svetom, ali protiv kojih se može boriti. 

Ono što bi moglo da predstavlja opasnost su bolesti koje bi kreirali sami ljudi, piše Sendberg. Iako je trenutno rizik za širenje neke opasne zaraze na svetskom nivou mali, on smatra kako će se taj rizik vremenom povećavati jer će razvojem tehnologije neophodna oprema za takve stvari biti dostupna veće broju ljudi. 

„Većina dosadašnjih istraživanja i akcija na području biološkog oružja nadgledale su vlade, ali uvek postoje pojedinci koji žele da urade nešto samo zato što im se može”, dodaje on.

Inteligencija je moćna stvar. Čak i mali napredak u rešavanju problema može značajno promeniti igru, isto onako kao što smo mi ostavili sve ostale životinje iza sebe u procesu evolucije. 

Problem je u tome što naša dostignuća veštačke inteligencije nisu sama po sebi loša, ali ih ljudi često, čak i greškom, mogu gurnuti ka lošim ciljevima. O moralnom sistemu i kodeksima u svetu superinteligentnih hibrida teško je govoriti, čak postoje i dokazi da ovakve kreacije ne bi poštovali moralne kodekse i složene ljudske vrednosti na kojima se zasniva naša civilizacija, tvrdi Sendberg. 

Problem je i u tome što, bez obzira na brojna predviđanja, ne možemo sigurno znati koliki skok u evoluciji i za koje vreme naša civilizacija može postići. Česte su tvrdnje da će se najveći „bum” desiti onda kada softveri koje su ljudi kreirali budu mogli samostalno da kreiraju nove softvere. 

Osim toga, sasvim je razumljivo i uverenje da ljudi neće moći da prate ubrzan tehnološki razvoj i da ćemo u jednom trenutku izgubiti korak sa tehnologijom.

Nanotehnologija je, najjednostavnije objašnjeno, process kontrolisanja materije sa atomskom preciznošću. To samo po sebi nije ništa negativno, naprotiv, može imati veoma lepu primenu. Problem je ponovo u tome što sa razvojem ove tehnologije sve je veća i mogućnost njene zloupotrebe. 

Najveći rizik, prema Sendbergu, u ovom slučaju predstavlja to što se sa razvojem nanotehnologije ujednostavljuje i proizvodnja, primera radi, oružja koja postaje ne samo jednostavnija, već i znatno jeftinija. 

Već smo imali priliku da čitamo o brojnim debatama koje se u SAD vode kada je u pitanju „štampanje” oružja iz 3D štampača. U ovom problem važnu ulogu, i to ulogu negativca, mogu igrati upravo vlade država. 

Jer, proizvodnja i usavršavanje oružja je unosan biznis, ali i važno polje kada je u pitanju „odbrana” zemlje.

Strah od nepoznatog je prilično poznat svima nama. I uvek treba računati na opciju da tamo negde postoji nešto sa čim još uvek nismo upoznati, i što može predstavljati potencijalnu opasnost.