Dragan Stanojević: U ovom društvu sistem melje mlade ljude

Intervju sa sociologom Draganom Stanojevićem sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, za podcast „Dan posle„.

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

Dan posle – Dragan Stanojević o mladima i pobuni (AUDIO)

Mnogi iz takozvanog opozicionog dela javnosti su bili ljuti, pa čak i ogorčeni, na studente koji su protestovali pred Skupštinom, zbog toga što su se ovi u svojim zahtevima zaustavili na studentskim sindikalnim pitanjima, a nisu išli do kraja, na rušenje vlasti. Koliko sadašnji studenti uopšte imaju želje i kapaciteta za takve stvari? 

Dragan Stanojević: Moglo bi se reći da u našem kontekstu postoji jedan teret koji studenti moraju da nose, a to je da se od njih očekuje da budu nosioci revolucionarnih promena. Ipak, treba imati u vidu da se revolucije ne dešavaju često. U slučajevima kada se zapravo desi nešto tog kalibra, kao što je to bio slučaj Petog oktobra, najčešće postoji svojevrsni savez društvenih grupa. Dakle, studenti i mladi jesu jedan faktor, ali da bi do većih društvenih promena došlo najčešće je neophodan savez više grupa — zaposlenih, nezaposlenih, srednje klase, univerzitetskih nastavnika… Takođe, kad govorimo o mladima kao nosiocima promena, često gubimo jednu bitnu stvar iz vida, a to je da se demografska struktura Srbije značajno promenila u zadnjih 50 godina, i menja se i dalje. Sve je manje mladih, i ta društvena grupa više demografski ne dominira, kao što je to bio slučaj za vremena “bejbi bum” generacije. Imali smo prilike da vidimo da starije osobe, pa čak i penzioneri, na političkom polju imaju jači glas nego što to imaju mladi — za mlade uglavnom govori neko drugi. 

Zašto su vlasti tako brzo pristale na ključni zahtev studenata o ostanku u domu? Koliko se režim plaši studenata, od Terazija 1991. naovamo, i da li je to uvek bilo iz istih razloga? 

DS: Studenti su uvek nezgodan društveni akter, posebno kada izađu na ulice. Bez obzira na sve, oni su skloniji idealizmu od drugih društvenih grupa. Dalje, kod njih je prisutnija i potreba da se pripada, i bude deo nečeg većeg i značajnijeg. Još jedan bitan faktor je to da oni nisu vezani za posao, ni za porodične obaveze — to su najčešće ljudi koji nemaju decu, i koji imaju dovoljno slobodnog vremena da sebi mogu da priušte aktivnosti koje radni ljudi ne mogu. Dakle, oni uvek mogu da protestuju. Takođe, studenti imaju određeni društveni status, a često i podršku svojih profesora i univerziteta, i u široj javnosti uvek postoji jedan odnos blagonaklonosti prema zahtevima studenata… Međutim, još jedna stvar za koju mi se čini da je bitna, i koju, čini mi se, ova vlast vidi kao veći problem od ovih prethodnih, jeste potencijal da se protesti prošire i na druge društvene grupe. 

Tokom devedesetih su studenti bili vrlo spremni da se angažuju po pitanjima ljudskih prava, društvenih ideala, demokratizacije društva i slično… Kako stoji stvar sa sadašnjim generacijama? Koliko su oni spremni da se na ulici zalažu za te neke opštije stvari — i, ako jesu, šta su njihovi ideali? Da li su to isti ideali kao i pre 20, 30 godina? 

DS: Nažalost, situacija u kojoj se današnji mladi nalaze je ta da živimo u svetu koji nema puno realnih alternativa. Devedesetih godina je postojala alternativa Miloševićevom režimu, i postojala je čitava infrastruktura koja ju je podržavala — od političkih opozicionih partija, preko nevladinog sektora koji se razvijao, do Univerziteta, koji je takođe bio vrlo aktivno protiv Miloševića, i protiv socijalističkog nasleđa u liku Socijalističke partije Srbije, koja je to nasleđe prigrabila i ne odriče ga se… S druge strane, ono u šta se tada gledalo je bio jedan demokratski, pluralistički politički sistem, i jedan kapitalistički sistem proizvodnje. Međutim, u međuvremenu se desilo to da smo mi prešli u taj sistem, i to je sistem u kome mi danas živimo. Dakle, tranzicija je završena, mladi su svesni toga, i oni vide da neke prave alternative — kako u političkom smislu, tako i u ekonomskom — ne postoje. Ono što je sada pitanje je samo kako živeti unutar ovakvog sistema, i kako ga učiniti boljim. To više nije revolucionarno, nego reformističko pitanje, a takva pitanja uvek manje motivišu ljude da budu radikalni. 

Koji deo mladih je uopšte spreman da se pokrene? 

DS: Kad kažete „da se pokrene“ to može da ima više značenja… To može da se odnosi na čitav spektar inicijativa — od volontiranja, do aktivnosti kao što su protesti i blokade. Prvih je očekivano više — tu spadaju svi koji imaju inicijativu da nešto urade za sebe, za svoju zajednicu, da se na neki način posvete društvenim problemima — a drugih je, naravno, manje. Što se tiče prve grupe, naša istraživanja pokazuju da je svaka peta ili šesta mlada osoba deo neke formalne ili neformalne inicijative — tu, recimo, dominiraju ekološke teme i aktivnosti, koje ih privlače više nego rad u nekim formalnim organizacijama. Kad je reč o formalnim organizacijama, u nevladine organizacije, ili bilo koje druge vrste formalnih inicijativa je uključeno manje od 10% mladih. Dalje, kada govorimo o onim mladima koji su spremni da izađu na na proteste, to je takođe uvek manji broj ljudi… Tu dominiraju uglavnom studenti, i to oni koji žive u urbanim centrima, i koji imaju više resursa. Dakle, to su uglavnom mladi koji imaju visoko obrazovanje, i čiji su roditelji takođe visokoobrazovani. To je jedna specifična grupa, možemo da kažemo čak i urbane kulture srednje klase, gde je među mladima, a posebno među studentima, uvek postojao jedan broj njih koji je spreman da se i na ovaj način uključi u politički život. 

Studenti i mladi se često podrazumevaju kao deo populacije koji je više naklonjen opoziciji — ali to možda nije uvek slučaj… Kad je onomad održan Dačićev predizborni skup na Tašmajdanu, ko god da je tada prošao Bulevarom, mogao je oko parkiranih autobusa da vidi velik broj mladih u majicama SPS-a, pa čak i Jedinstvene Srbije. Kako i koliko stranke na vlasti komuniciraju s mladima?

DS: Stranke u našoj zemlji još uvek imaju prilično tradicionalne strukture upravljanja, i mladi čine njihov značajan deo. Oni su jedna, da kažemo, „radna snaga“ koja uspeva da svojim radom, koji je najčešće volonterski, obavi dosta stvari koje su bitne za vidljivost i prisutnost političkih partija. U nekim istraživanjima koja smo sprovodili se pokazuje su mladi svesni toga — oni znaju šta su takozvana “pravila igre”, i šta iz tog angažmana žele da dobiju, i često u političke partije ulaze zbog instrumentalnih ciljeva. Ti ciljevi mogu da budu razni, od toga da se druže, da steknu poznanstva, odnosno socijalni kapital, do toga da putuju, da učestvuju u nekim seminarima… Ipak, najčešći motiv jeste što u članstvu u stranci vide šansu da dođu do posla. To je jedan od razloga koji objašnjava prisustvo mladih u partijama, i to je ono što beležimo zadnjih dvadesetak godina, da su ti instrumentalni motivi ti koji kod mladih dominiraju. Naravno, to ne znači da nema i ideoloških motiva, neki od njih su vođeni i idejama, ali su ti instrumentalni motivi oni koji su primarno prisutni. 

Ono što je takođe zanimljivo, a što su pokazali rezultati ovih poslednjih izbora, je to da su uglavnom partije desnice bile te koje su uspele da privuku nešto više mladih nego drugih starosnih grupa — to je bio slučaj sa Srpskom radikalnom strankom, Dverima i Suverenistima, odnosno pokretom Dosta je bilo, koji je na antimigrantskoj politici uspeo da privuče značajan broj mladih… Doduše, taj broj i dalje nije velik, ali se čini da je u porastu. Osim njih, i osim naprednjaka, koji imaju nešto veći broj starijih koji ih podržavaju, sve ostale partije imaju manje-više uravnoteženu starosnu strukturu. 

Tu zastupljenost mladih u desnim pokretima smo mogli da vidimo i na ovim nedavnim protestima koje je organizovao Srđan Nogo…

DS: Da, da.

Neki kažu da su to zapravo „desna deca levih roditelja“ čija je ideološka  orijentacija možda delom oblikovana i protestom protiv sistema vrednosti generacije koja im je neposredno prethodila. Koliko je to tačno?

DS: To bi bilo zanimljivo ispitati… Meni se zapravo čini da, iako su roditelji današnjih mladih tokom devedesetih u ekonomskom smislu ostali verni socijalističkim idejama, ti isti roditelji su uglavnom prihvatili nacionalističku ideologiju koja se tih godina uspostavljala. Posledica toga je to da sada imamo novu generaciju, koja je stasala unutar jednog takvog konteksta, unutar koga su demokratske ideje upravljanja, ideje ljudskih prava, saradnje i evropskih integracija duboko dovedene u pitanje. Kada se uporedimo, recimo, sa Hrvatskom, i sa izborima koji su se tamo desili, možemo da vidimo da je tamo jedna leva koalicija uspela da uđe u parlament, i da osvoji značajan deo glasova — dok kod nas ne postoji niti jedna politička opcija koja se zalaže za ove ideje, koja može da ih artikuliše, i koja može da mobiliše mlade. Čak ni sa radikalno leve strane spektra nemamo nekih opcija koje su široko prihvaćene…

U bliskoj prošlosti smo imali čak i proteste osmaka protiv prijemnog za srednju školu, nakon što se desilo ono “curenje” testova. Kakve nam to generacije dolaze, i šta su naučile od prethodnika?

DS: Ako je Vaše pitanje da li osmaci uče od starijih kolega studenata, ili jedni od drugih, kroz generacije — odgovor je potvrdan. Mi imamo jednu istorijsku krivu koja u poslednjih tridesetak godina podrazumeva to da su pojedine grupe učile kako da artikulišu sopstvene interese, i kako da te interese brane na specifične načine. Tako su onog trenutka kad su javne politike počele da se odnose na njih, studenti počeli da artikulišu interese koji se tiču njihovog standarda. Dakle, kada je došlo do reforme obrazovanja, kojima je to obrazovanje postajalo sve skuplje i sve restriktivnije, studenti su uspevali da nađu nove načine kako se bore za svoje interese — i to nije podrazumevalo proteste i ulicu, već jednu tada za nas novu formu, a to je blokada institucija. Učenje se dešava generacijski. Dobre ili uspele prakse se nasleđuju, i to ponekad i na globalnom nivou — mladi često primećuju šta se dešava u regionu, i primenjuju inicijative za koje vide da uspevaju da dobiju pažnju i ostvare neki uspeh. 

Jedno hipotetičko pitanje: zamislite da ste, recimo, menadžer predizborne kampanje za neku političku stranku. Koje stvari i teme biste potencirali kako bi ste privukli mlade birače da izađu i glasaju za vas?

DS: Ono što mi se čini da je kod nas veliki problem, je to što mnoge partije pri obraćanju biračkom telu zauzimaju jednu populističku poziciju. To znači da samo tragaju za rečima, frazama ili nekakvim ideološkim fragmentima koji su okidači, za koje očekuju da će se ljudi uhvatiti, i zbog njih im dati svoj glas. Mislim da je to vrlo pogrešno… Po meni bi najvažnije bilo da se ubuduće u obraćanju biračima nude konkretne ideje — posebno prilikom obraćanja obrazovanim ljudima, koji su svesni onoga što se dešava unutar političkog polja. Ukoliko pogledate programe političkih partija, a posebno u delovima koji se tiču tekućih pitanja i izazova, videćete da većina stranaka zapravo nema nikakve odgovore — to važi i za ove koji su u vlasti, a još više za opoziciju… Koherentna politika biračima dolazi jedino sa desnog spektra. Oni tu uočavaju jednu jasno zaokruženu ideološku priču, na koju mogu da se naslone, koju mogu da zastupaju, i sa kojom mogu čak i da se identifikuju. Ta politika je, unutar tog desnog spektra, sasvim logički koherentna. Ono što nam nedostaje je jasna i koherentna priča sa leve strane spektra, i iz njegovog centra. Međutim, ne zaboravimo da su pored koherentne priče neophodna i konkretna rešenja, unutar ovog sveta, koji je prilično kompleksan…

Šta vama lično smeta, odnosno šta vas najviše brine kod sadašnjih generacija mladih? S druge strane, zbog čega im skidate kapu? 

DS: Novim generacijama ne zameram ništa. To su mladi koji stasavaju unutar jednog specifičnog društvenog konteksta, i u njemu pokušavaju da nađu odgovore na svoje životne situacije. Ma kakvi oni bili, njihovi odgovori su verovatno najbolja rešenja koja oni za sebe imaju u tom trenutku. Ja mislim da mi, kao starije generacije — evo, ja sam već srednja generacija — ne treba mnogo da se mešamo u to šta su njihovi odgovori na pitanja koja se tiču njihovih života. Bilo da se radi o potrebi da se odsele iz zemlje, ili da odaberu bilo kakav hobi, ili bilo koju ideju koju će da slede… Mi samo treba da se trudimo da razumemo zbog čega se oni ponašaju na takav način, i eventualno, ukoliko se radi o nekim destruktivnim tendencijama, da nađemo način da to predupredimo i vratimo u nekakve civilizovane okvire društvene komunikacije. 

A ako me pitate na čemu im se divim, mislim da će moj odgovor biti isti kao i na prvo pitanje… Lično imam jedan, da tako kažem, neutralan odnos prema novim generacijama — ne negativan, već neutralan. To zapravo znači da mislim da sa mladima, naravno, treba deliti iskustva, i lična i istorijska, i preneti im znanje — na kraju krajeva, to je ono što mi radimo na Univerzitetu — i to je nešto što će njima predstavljati jedan od referentnih okvira kroz koji će se kretati, ali da će na svoje životne izazove odgovore davati oni sami. Ja mislim da je to mnogo bolji stav nego zauzimanje jednog paternalističkog odnosa prema mladima, gde mi kao stariji — a ovi stariji od nas još više — mislimo da znamo šta je najbolje za nekog drugog, a posebno za mlade ljude. Ja mislim da živimo u svetu individualne odgovornosti, i da smo svi odrasli. Čak i ovi mladi ljudi, studenti, i oni su punoletni…

Dosta starijih o današnjim mladima kaže da su nove generacije, za razliku od njihovih, kudikamo trezvenije, ovozemaljskije i pragmatičnije… 

DS: Mladi danas žive u jednom okruženju koje je mnogo rizičnije od onog u kome su odrastale generacije koje su bile mlade sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. U to vreme ste imali jednu predvidljivu putanju kako se postaje odrasla osoba — tako što završite školu i odete u vojsku, posle toga se zaposlite, pa se oženite, dobijete dete, a zatim dobijete i stan, ili podignete neki povoljan kredit i skućite se… Tada prosto nije ni bilo potrebe za pragmatizmom, bilo je neophodno samo da pratite tu ustaljenu putanju. Ono što je došlo sa promenom celog tog socijalističkog sistema je to da sada, sa jednim rastućim stepenom rizika unutar globalnih okvira, više gotovo ništa u životu nije zagarantovano. U tom smislu mladi moraju mnogo više da planiraju, da mnogo više opcija drže otvorenim, i da budu pragmatičniji u biranju onih koje im daju najbolji izgled da postignu ono što žele. A ono što žele, ako ih pitate, je manje-više isto ono što su želeli i njihovi roditelji — da završe školu, da se zaposle i da zasnuju porodicu… 

To je ono što najveći broj njih želi, ali ostvariti tu želju je danas mnogo komplikovanije nego što je nekada bilo. Prvo treba završiti fakultet, a onda, čak i kada ga završite, to više ne znači da ćete naći posao, nego možda baš budete morali ili politički da se aktivirate, ili da nađete neku vezu — pa i tad može da vam se desi da prvo neko vreme volontirate… Dakle, danas prilikom tranzicije u odraslost postoji mnogo više nepoznatih nego ranije, tako da ne čudi to što mladi moraju da budu praktičniji i preduzimljiviji. Mladi danas imaju mnogo više stvari ispred sebe, o kojima razmišljaju, nego što su imali njihovi roditelji. Ja ne mislim da ih to čini ciničnim, već samo racionalnim akterima unutar jednog visokorizičnog društvenog polja. Nažalost, živimo u društvu u kome sistem, na neki način, melje mlade, i često ih prisiljava da rade stvari sa kojima se ni sami ne slažu.