Božena Stojić: Na Košutnjaku se nasilnim planiranjem otima javna svojina

Intervju sa urbanistkinjom Boženom Stojić za podcast “Dan posle”, o borbi građana protiv smanjivanja zelenih površina na Košutnjaku.

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

LINK NA AUDIO INTERVJU

Poslednjih dana i nedelja pažnju javnosti su privukli planovi za izgradnju poslovno-stambenog kompleksa na Košutnjaku, koji podrazumevaju uništavanje velikih površina pod zelenilom. Reakcija građana na to je bila prilično žestoka, i tako je nastala inicijativa koja je nazvana „Bitka za Košutnjak“. Šta je to tačno u planu za Košutnjak? 

Božena Stojić: Pored objekata „Avala filma“, koji su prodati firmi „Avala studios“, planom detaljne regulacije su obuhvaćene i neke druge površine, uključujući i skoro 27 hektara šume. U planovima višeg reda, odnosno planovima generalne regulacije, i Generalnom urbanističkom planu Beograda, koji još uvek važi, te površine su prepoznate kao šuma, i to je namena koja im je određena. I sad, u tom planu detaljne regulacije je predviđeno da se, pored tih objekata „Avala filma“ — od kojih bi neki bili rekonstruisani, a neki adaptirani za potrebe kinematografije — na celom tom području koje je sada pošumljeno izgrade, kako oni to zovu, prateći sadržaji.  Tu se, u stvari, radi o stambenim objektima visoke spratnosti, ima ih koji idu i do deset spratova, planira se i nekakav tržni centar, i ko zna kakvi još komercijalni sadržaji… I to je ono što je građanima nedopustivo. To nije u skladu ni sa zakonima, ni sa, opet kažem, tim planovima višeg reda. Dakle, ovde su potpuno zanemareni planovi generalne regulacije, kao i GUP, odnosno Generalni urbanistički plan Beograda, i potpuno je ignorisano to što u planovima piše da te površine moraju biti šuma.

Ovaj plan je bio dostupan na javni uvid, i čulo se da je taj takozvani rani javni uvid prekinut. Šta se tu zapravo desilo, i šta to znači? 

BS: Ta procedura sprovođenja ranog javnog uvida jeste obavljena, međutim, to nije učinjeno pod propisanim uslovima, odnosno onako kako zakoni i pravilnici propisuju. Te norme su redom prekršene, sve negde uz opravdanje da je trenutno vanredna situacija, i da su na snazi epidemiološke mere. Dakle, po propisima, građani imaju pravo da primedbe predaju lično Sekretarijatu — one onda budu zvanično zavedene, i građani dobiju delovodni broj, kao potvrdu da je njihova predstavka primljena, i tako dalje… Međutim, za svo vreme trajanja ovog ranog javnog uvida, građani te primedbe nisu mogli lično da predaju, nego im je rečeno da ih stave u neku kutiju u prizemlju zgrade Gradske uprave, gde je sedište Sekretarijata. Budućnost te kutije, i dalji put tih primedbi, su nam potpuno nepoznati… 

Ipak, da se primetiti da se oko ove inicijative za Košutnjak okupio izuzetno veliki broj građana, što je fenomenalno. Podršku su joj pružile i mnoge druge građanske inicijative, iz drugih delova grada, koje su se formirale prethodnih meseci ili godina, takođe kao odgovor na neke lokalne probleme. Desilo se, dakle, da su se oko ovog pitanja udružile mnoge organizacije i građanske inicijative, kao i zaista ogroman, ogroman broj građana. Svi negde deluju iz nekih svojih sfera, ali sa jednim istim ciljem — koji je da se šuma na Košutnjaku ne poseče.

Ja čak mislim da je onlajn peticija za zaštitu Košutnjaka verovatno najmasovnija od kad kod nas postoje te peticije… 

BS: Jeste, jeste, da… Ta tema Košutnjaka je stvarno probudila ceo grad. Nama su stizali zahtevi, bilo je ljudi koji su nas molili da u njihovo ime predamo primedbe, jer nisu tu. Slate su primedbe i iz nekih drugih gradova — iz Čačka, iz Jagodine, Kruševca, Kragujevca… Dakle, to je očigledno tema za koju su ljudi zainteresovani, i ta peticija zaista ima rekordni broj potpisa. To je tema sa kojom ljudi mogu lako da se poistovete — u pitanju je šuma, u pitanju je kiseonik, u pitanju je vazduh — koji nam je cele ove jeseni i zime skoro pa bio vidljiv golim okom, toliki je problem zagađenja vazduha u ovom gradu. Ljudi su toga svesni, i zaista ne treba biti stručnjak u nekoj relevantnoj oblasti… Prosto, svako može da razume da se šuma ne može saseći, bilo da to zakon dozvoljava ili ne. Sasvim je razumno da se šuma mora zaštititi. Kod mene to izaziva optimizam da ovaj plan detaljne regulacije neće moći da prođe ovakav kakav je, odnosno da će negde morati da pretrpi izmene, i da će gradska uprava i obrađivači barem morati da odustanu od prenamene šume. Ali opet, moram reći da sam ipak negde oprezno optimistična, zato što imamo posla sa gradskom upravom koja malo, malo pa izvrši neki presedan u planiranju grada — nešto što je nepojmljivo i neshvatljivo, i čime nas svaki put nekako iznenade. 

Koji su to još slučajevi nalik Košutnjaku nedavno bili aktuelni, ili su to još uvek? 

BS: Prva stvar koja mi pada na pamet je ovaj slučaj na Zvezdari, recimo, sa proširenjem saobraćajnice Dimitrija Tucovića i Čingrijine. Tim planom je bila predviđena seča drvoreda — građani su prebrojali gotovo stotinu stabala koja su bila predviđena za seču. Pa betoniranje lokalnog parka kako bi se izgradilo 100 parking mesta… To je taj neki manir, gde se u te planove proizvoljno ucrtavaju nekakva rešenja, koja nisu nešto naročito promišljena, i kojima, pre svega, fale studije i istraživanja. Imali smo onda isto i situaciju na Dorćolu, sa projektom sprovođenja trolejbuske mreže dole, gde je iz gradskog budžeta — dakle, javnim novcem — praktično finansirana divlja gradnja. Dakle, to su bili radovi koji su sprovedeni bez građevinske i ostalih potrebnih dozvola, kao i bez ikakve saglasnosti, konsultacije ili informisanja građana.

Takođe imamo situaciju na Novom Beogradu, gde je Vesić najavio da će ceo potez Savskog keja rekonstruisati po ugledu na promenadu u Beogradu na vodi. I tamo su građani isto tako ustali da odbrane svoje predivno zelenilo… Oni su planirali da, po ugledu na Savsku promenadu, sve to izbetoniraju, stave drveće u nekakve saksije ili da ga poseku — i o tome se dalje nije govorilo. To je tada bilo najavljeno, pa posle o tome nije bilo ni reči. Na svakom ćošku se kreće u realizaciju nekakvih projekata, koji nemaju dozvole, nemaju potrebnu dokumentaciju, i predlažu se neki potpuno proizvoljno koncipirani urbanistički planovi. Malo šta od tih radova zapravo ima ikakav zakonski ili planski osnov. 

Postoje dve problematične stavke u gradskom planiranju koje su međusobno povezane, a to su izgradnja na vodoizvorištu na Makišu, i izgradnja metroa, koji bi trebalo da počne baš odatle. Šta se s tim dešava? 

BS: Taj plan predviđa izgradnju metroa po fazama. Tako bi se u prvoj fazi gradio jedan deo te prve linije, koja bi počinjala od Makiša i išla do Ade Huje. Ona bi tu prošla i opslužila Beograd na vodi, i imala bi možda jednu stanicu na Trgu republike — a potpuno bi zaobišla, recimo, Kliničko-bolnički centar… Kada bismo pokušali da tumačimo šta je cilj i koji su efekti planiranja jedne takve trase, koje bi se finansirala i gradila prva, morali bismo da primetimo da ta linija trenutno povezuje nula stanovnika sa jedne strane, sa drugom stranom na kojoj se takođe nalazi nula stanovnika. I onda opet naslućujemo da je i sam koncept metroa i njegovih linija u službi tog investitorskog urbanizma. Radi se o tome da ta linija treba da poveća vrednost zemljišta na oba kraja te trase za njihove buduće stanovnike, odnosno za buduću izgradnju. Dakle, to što postoji metro koji ide do vašeg zemljišta, vama značajno povećava cenu kvadrata. I to je opet neki ustupak investitorima — da li su oni postojeći ili budući, kako god — i još jedan pokazatelj tog pristupa urbanističkom planiranju, koji primećujemo u ovom i drugim gradovima, koji zovemo investitorski urbanizam. Dakle, grad se planira tako da se privatnim licima, investitorima, najbolje omogući da ostvare svoje interese. To je ono što se dešava, recimo, i na Košutnjaku — dakle, kroz to neko nasilno planiranje, koje nema nikakvo opravdanje, se otima nešto što je javno zemljište, što je javna svojina.

Sad kad smo katalogizovali probleme u Beogradu, koji sve slični problemi postoje van Beograda?

BS: Ovih dana nam je to u fokusu, pa mi sad prvo pada na pamet ono što se dešava u Pančevu… U Pančevu se takođe vrši neko potpuno sumnjivo izvođenje radova, navodno na rekonstrukciji gradskog parka, odmah tu u centru grada, pored Gradske uprave — a zapravo se, ispod žita, na mestu tog parka gradi nekakav silni parking prostor. To je isti tip problematičnih projekata: imamo ilegalnu gradnju, i izvođenje radova bez dozvola, protivno svim procedurama — a koje se finansira našim novcem. I to se sve podvodi i pravda kao razvoj grada, iako tu zapravo imamo samo jednu komponentu razvoja, a to je ekonomski razvoj. I to, opet, ne uvek nužno za grad… Urbani razvoj sadrži mnogo, mnogo više od pukog ekonomskog razvoja. 

Kad se pojavi neki takav urbanistički problem, na koje sve načine građani mogu da utiču na njegovo rešavanje? 

BS: Mimo nekih zakonom definisanih mehanizama koji su nam na raspolaganju, kao što su rani javni uvid, javni uvid i javna rasprava, nešto što se često pokazuje kao faktor koji doprinosi uspehu građanskih inicijativa jeste pritisak javnosti. Dakle, organizovanje na nivou zgrade, komšiluka ili opštine, i udruživanje sa drugim inicijativama — to je isto jako važno. Kako u pogledu broja građana koji vrše taj pritisak, tako i u pogledu razmene iskustava i znanja. U tim zajednicama, i tim komšijskim grupama koje se formiraju, se uvek nađu pojedinci koji svojim znanjem i veštinama mogu biti od pomoći kolektivu. Peticije su takođe dobre i važne, i njima isto može da se izvrši veliki pritisak — kao što smo sada videli na primeru ove peticije za Košutnjak. Peticijom može da se pokaže brojnost građana koji stoje iza neke inicijative, i njihova odlučnost. 

Postoje razni načini… Recimo, grupa građana „Za naš kej“ je, u procesu te svoje borbe za očuvanje Savskog keja, koja traje već skoro dve godine, zahtevala da se počne sa izradom plana kojim će se on zaštititi. Ta inicijativa je odbijena — međutim, uputili su i zahtev predstavnicima institucija da dolaze kod njih u mesne zajednice na razgovor, da uspostave dijalog. I sad, opet, to nije prošlo potpuno uspešno, ali to što su oni inicirali, ta vrsta saradnje između institucija i građana, koja bi inače trebalo da predstavlja neko normalno stanje, je isto dobar primer nečega što građani mogu da urade. 

Kako institucije reaguju na takve inicijative, kad ih pozovu u mesnu zajednicu? Je l’ se odazivaju? 

BS: Na naše izuzetno prijatno iznenađenje, na jedan takav poziv su se odazvali svi kojima je bio upućen, osim Sekretarijata za urbanizam. Dakle, došli su predstavnici opštine Novi Beograd, Urbanističkog zavoda, Direkcije za izgradnju — ali eto, nije bio niko iz Sekretarijata. Dosta dugo je trajao taj razgovor, gde su oni saslušali naše predloge i diskutovali o njima, i objašnjavali šta se dešava sa tim planovima… Urbanistički zavod je tom prilikom rekao da je sjajno da građani svoje inicijative, odnosno sve svoje potrebe, probleme i želje koje se odnose na izradu nekog plana, upućuju njima, u formi dopisa. Objasnili su da im je potrebno da te zahteve imaju u pisanoj formi, kao neko pokriće ukoliko neko rešenje u plan uvrste po želji građana. Budući da trpe razne pritiske sa strane, na taj način možda budu mogli da se izbore za ono što građanima treba… Ja bih isto preporučila građanima da što više takvih svojih zahteva u pisanoj formi šalju nadležnim institucijama. 

Za kraj, hajde da se malo pozabavimo opštim stanjem zelenih površina u gradu. Čime su najviše ugrožene, i kakvo je sad stanje u odnosu na ono od pre nekoliko, ili čak 50 godina? 

BS: To je stvarno jedna sumanuta situacija. Stvarno se postavlja pitanje ko to mrzi drveće, i zašto ga toliko mrzi. Mi smo svedoci da se drveće seče… To ne mora ni da bude zarad nekog projekta ili plana — kad idete gradom, svako malo naiđete na neko drvo koje je osakaćeno bez ikakvog razloga. To je zaista jedna pojava koja je meni potpuno neobjašnjiva. Posebno u trenutku kada je naš grad prošle godine usvojio Plan generalne regulacije sistema zelenih površina, koji u sebi sadrži dosta nekih zabrana seče drveća i betoniranja zelenih površina. Po tom planu, to je sve nedopustivo. A onda smo se i kandidovali za zelenu prestonicu Evrope, pa sada izrađujemo i taj neki Akcioni plan zelenog grada… Sva ta dokumenta zabranjuju da se planovima predviđa seča i betoniranje, a ono se svakako dešava. Svaki pedalj zemlje koji se nalazi u javnom vlasništvu, i na kome stoji neko drveće ili neka trava, gradska uprava i investitori vide kao slobodnu površinu za izgradnju. Našoj gradskoj upravi nije stalo do toga da sačuva zelene površine, i mislim da tu postoji ogroman problem nedostatka bilo kakvog strateškog planiranja. Mi ne mislimo o našem gradu za 20 godina, za 30 godina, već samo do isteka mandata, a za sledeći mandat ćemo da vidimo…

Ko može da spasi gradsko drveće? 

BS: Upravo ovo što se dešava. Može da pomogne samo i upravo to što se građani organizuju, i što se bore da se takve stvari spreče. Kada imamo građane koji ustaju, i koji odlučuju da će se boriti, takođe je važno da ih opremimo alatima i mehanizmima kako to da rade. Na sajtu vodic.iup.org.rs se u elektronskoj formi nalazi “Mali vodič kroz planiranje gradova”. Taj vodič sadrži i jedan generator primedbi — recimo, u situaciji u kojoj se građani susreću sa nekim ranim javnim uvidom, i žele da podnesu primedbu, taj vodič im to olakšava. Oni samo treba da unesu tekst svoje primedbe, i sajt će im napraviti PDF koji mogu da odštampaju i predaju. To je jedan alat za koji mislimo da može biti od velike pomoći svima onima koji žele da planiraju grad po meri svih nas, građana.