Davor Lukač: Tanjug do dan-danas nije objavio da je Knin pao

Intervju sa Davorom Lukačem, ratnim dopisnikom Tanjuga iz Krajine, za podcast „Dan posle“.

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

LINK NA AUDIO INTERVJU

Kako je izgledalo biti dopisnik Tanjuga iz Knina 1995. godine, i kakvo je bilo stanje duhova među stanovništvom u Kninu uoči operacije „Oluja“? 

Davor Lukač: Biti dopisnik, i uopšte, biti novinar, nije bilo nimalo lako. Tamo su postojale razne frakcije — kako političke, tako i vojne i paravojne — i uvek si mogao nekome da se zameriš. Često se dešavalo da novinarima prete. Srećom, nisu nikoga ubili — ali bilo je pretnji, i bilo je šamaranja. Konkretno, ja sam jednom bio i kidnapovan, da me ubede da se malo prizovem pameti. Međutim, imao sam tu sreću da sam radio za Tanjug, pa sam bio donekle zaštićen, jer je ta agencija ipak nekad bila ime. 

Što se tiče stanovništva — sve je bilo jasno već posle pada zapadne Slavonije u maju. Bilo je samo pitanje meseca kada će pasti Krajina. Ipak, niko od stanovnika nije očekivao da će to biti ovako baš naglo, i da ćemo svi da se odselimo za Srbiju. Bilo je raznih priča o nekoj reintegraciji, o postizanju sporazuma… Narodu su time punjene uši, a u stvari je sve bilo jasno onog trenutka kada je Milošević naredio da se plan Z-4 ne odbije, nego da se uopšte ne sme primiti u ruke. I to mi je priznao lično Milan Martić, tadašnji predsednik Republike Srpske Krajine — da je od Miloševića dobio nalog „Ne smeš to uzeti u ruke.“ Pošto je Državna bezbednost Srbije vladala Krajinom, i imala svoje pipke svuda, Martić je bio dovoljno pametan da posluša Miloševića. Tako da je tamo narod živeo u jednoj apatiji, u iščekivanju kraha Republike Srpske Krajine. Ali, ponavljam — niko nije očekivao da će se desiti to što se desilo. 

U kakvom su stanju bile vojne snage Republike Srpske Krajine u to vreme, i šta je najviše doprinelo tako brzom slomu?

DL: Vojne snage su bile u žalosnom stanju. To su sve bili mobilisani radnici, seljaci… Linije su bile dugačke, malo je bilo ljudi. Vladalo je jedno beznađe. A, u isto vreme, mnogi ljudi su jednostavno dezertirali. Mnogi vojno sposobni su radili po raznim ministarstvima, izmišljana su im mesta da ne bi bili mobilisani. Zatim je, u maju i junu, krenula masovna mobilizacija — ali to nikako nije moglo da promeni stanje. Recimo, vojska Krajine je na papiru imala 30.000 ljudi. Na papiru… Od toga je 10.000 bilo u istočnoj Slavoniji, koja nije napadnuta, i oni nisu ratovali. Znači, ostalo je 20.000 – 21.000 ljudi da se suprotstavi hrvatskim vojnicima, kojih je bilo 200.000. To je bilo apsolutno nemoguće, pogotovo zato što se, kažem, radilo o ljudima bez ikakve obuke — profesionalne vojske nije bilo. 

Suština brzog pada Knina je prvo u izdaji Vojske Republike Srpske, koja je povukla sve snage sa Glamoča i Kupresa. Kada su u jesen 1994. pali Kupres i Glamoč, onda je hrvatska vojska nonšalantno pravila put na Dinaru, a da ih niko nije ometao. Onog trena kada su prešli Dinaru, imali su Knin na dlanu. Ono malo krajiške vojske iz tog 7. severnodalmatinskog korpusa nije imalo šanse da im se suprotstavi. Neki otpor je ipak pružen, i nada se u maloj meri vratila kad je napravljena parada na Slunju, na Vidovdan 1995.

U vojsci koja je tada branila Krajinu je bilo dosta nasilno mobilisanih po Srbiji. Dovoljno je bilo da je neko slučajno rođen u Rijeci… Ko god da je bio iz Hrvatske i Slovenije, mobilisan je — ili iz Bosne, njih su slali u Vojsku Republike Srpske. Onda je iz Srbije poslat i starešinski kadar, da izvrši egzekuciju Krajine i njene vojske. Nekoliko tih koji su komandovali padom Krajine je kasnije dobilo čin generala, i postavljeni su za načelnike uprava. Istovremeno, ove oficire i podoficire koji su izbegli su ovde šikanirali, davali su im nikakva radna mesta, zvali ih pobeguljama i izdajicama… A izdali su, u stvari, ti koji su tad počeli da komanduju. Korpus specijalnih jedinica je, tog jutra četvrtog avgusta, jednostavno napustio položaj čim su Hrvati zapucali… Ostavili su ogromnu rupu u odbrani, pa je hrvatska vojska tu faktički ušetala.

Kako su se ponašale hrvatske oružane snage tokom akcije? Da li je „Oluja“ imala karakter, kako oni kažu, legitimne vojno-redarstvene operacije, ili je to bilo sračunato etničko čišćenje, ili možda kombinacija oba? 

DL: Pa, da je bila legitimna, bila je — pošto je Hrvatska međunarodno priznata država, i oni su dobili zeleno svetlo od Amerike i NATO-a da mogu to da urade. Dakle, bila je to kombinacija te dve stvari — i vojna akcija, i etničko čišćenje. To je i sam Tuđman rekao, i to je zabeleženo na onom snimku sastanka na Brionima. Kad su zauzeli Velebit, oni nisu presekli taj put kod Gračaca, da bi se stanovništvo iz Dalmacije moglo izvući. Eto, to je primer dogovorenog rata… Hrvati su mogli bez problema da uđu u Knin, ali su čekali sve dok se krajiška 75. motorizovana, koja je bila na položajima prema Šibeniku, nije izvukla. Ova brigada je to prvo jutro čak i popravila linije, i sve — ali su, kad se proneo glas da se narod povlači, vojnici pojurili da vide šta im je s familijama. Čitava ta brigada, koja je bila najjača u krajiškoj vojsci, se izvukla bez da su ovi na nju metka opalili… Hrvati su mogli da pucaju, ali su znali da bi onda došlo do borbe, pa je bilo jednostavnije da ih puste. 

Ko je ostao na području bivše Krajine kad su traktori krenuli prema Srbiji?

DL: Ostali su nemoćni, i neki koji nisu hteli da idu… Ja vam mogu navesti primer sela odakle su moji — tamo su sve, koga god da su zatekli, ubili. Načelno, sudbina tih ljudi je zavisila od toga koja vojska je na njih naišla. Pričali su mi ljudi koji su ostali u Kninu, u podrumima, jer su mislili da im ništa neće biti, da su dolazili pripadnici gardijske brigade iz Varaždina, i terali ih odatle. Maltene su ih molili, govoreći im: „Idite u kasarnu UNPROFOR-a, jer sad iz Sinja dolaze domobrani, i više vam niko ništa ne može garantovati.“ Ti koji su dolazili iz Sinja, oni su ubijali. Oni su ljude streljali, bilo je strašnih stvari — streljali su i zarobljenike… Ovi Varaždinci, recimo, to nisu radili. Ko je imao sreće da ga oni zarobe, taj je dobro prošao. A splitska ili šibenska brigada, na koga god da je naletela, ubijala ga je…

Na kakav doček je izbeglička kolona naišla među stanovništvom u Republici Srpskoj i Srbiji? 

DL: U Republici Srpskoj su ljudi pomagali izbeglicama, davali su sve što su imali. Jeste jedino da su zacepili cene goriva, ali dobro, to je tako u ratu… (smeh) Litra goriva je bila i po 20 maraka. Sem toga, doček u Banjaluci je bio dobar. Mada sam ja u tom gradu prisustvovao jednom sastanku, na kome je bila Buba Morina, koja je u Srbiji tada bila komesar za izbeglice. Ona nije znala da je tu i novinar, i otprilike je rekla: „Sve ćemo vam dati — hranu, vodu, lekove, pomoć — samo ne dolazite u Srbiju.“ Za to vreme se u Srbiji nije ni znalo šta se dešava, jer su ljudi kanalisani u izbegličke centre. 

Tu je bilo nekoliko situacija koje su meni lično bile mučne za gledanje… Kod Drvara je Vojska Republike Srpske, koja nije htela da pomogne, pretresala i oduzimala oružje. Dakle, ona je tim borcima koji su poraženi oduzimala oružje, a onda ih je u isto vreme hvatala, mobilisala i terala silom u njihove redove. Ali im je oduzimano oružje, kao što je oduzimano i kada se prelazila Drina. Ovi iz Republike Srpske su znali da niko iz te kolone, odnosno barem većina, nema nameru da ostane kod njih, nego da idu u Srbiju, ali su se svejedno tako ponašali. 

Što se Srbije tiče, nigde se nije moglo skrenuti sa autoputa, pogotovo u Beogradu, nego je izbeglice svuda usmeravala policija. Ili ih je skretala na sever, prema Vojvodini, ili kroz Beograd dalje na jug. Vlast je imala spremne planove gde će koliko ljudi da smeste. Mnogi su uspeli da se izvuku, da ne idu na Kosovo, jer je plan bio da se ono naseli izbeglicama. Ti ljudi su bili razbacani od Kikinde do Vranja, do Vranjske Banje, i nekako su se snalazili… Na početku ih je narod u Srbiji malo sažaljevao, a onda svakog sažaljevanja dosta, pa se počelo sa pričom „Šta ove izbeglice ovako, šta onako…“ Ali dobro, takav je život. 

Kako su generalno vlasti i mediji u Srbiji reagovali na pad Knina, i na ceo taj izbeglički egzodus?

DL: Kad sam na Oštrelju došao do telefona, poslao sam vest da su Hrvati ušli u Knin. Ta vest nikada nije objavljena. Dakle, Tanjug do dan-danas nije objavio da je Knin pao. Onda sam, igrom slučaja, posle par godina u nekim fiokama našao izveštaje koje sam tog četvrtog avgusta slao iz Knina, iskasapljene i izredigovane. Onako, rukom — bili su na papiru, i onda je redigovano šta se sme, a šta ne sme pustiti. Eto, to je jedan primer… I mediji su se na početku, kao, sažaljevali izbegličke kolone — ali, u principu, o porazu niko nije ni javljao ni pisao. Kao da se ništa nije desilo. Kažem, na početku su mediji i govorili o izbeglicama, bilo je priča o „ženama, deci, nejači“ i „hrvatskim zločincima“… I na tome se sve završilo. 

To kako su izbeglice tretirane možete shvatiti po tome da niko od njih nije mogao da dobije posao — o ličnim kartama i državljanstvu da ne pričam… Svim vojno sposobnim muškarcima su rekli da moraju da se prijave u Crveni krst. Po svakog ko se tamo javio, i prijavio adresu na kojoj će biti, je u roku od sat vremena dolazila policija, kupila ga i mobilisala. Vođeni su u policijske stanice, gde bili pod naoružanom stražom, pa zatim trpani u autobuse za Sremsku Mitrovicu. Tamo su predavani Arkanu, koji ih je preuzimao i vodio u Erdut. To šta su ti ljudi prošli, to je teško i prepričati… Naravno, onog koga su uhvatili u autu, njemu su i auto oduzeli. 

Šta se desilo sa izbeglim stanovništvom Kninske Krajine za ovih četvrt veka? Ko se, i koliko se njih vratilo, i šta ih je dočekalo? 

DL: Vratilo se vrlo malo ljudi. Dosta njih se vratilo samo na papiru — dakle, da uzme hrvatske dokumente, kako bi dobili obnovu kuće. A dočekalo ih je sve opljačkano… U stvari, imao je sreće onaj kome je samo opljačkano, a ne i zapaljeno. Nije bilo struje, nije bilo vode… I onda su ljudi polako počeli da dobijaju tu neku pomoć, ili su odavde došli sa nekom ušteđevinom. Ta pomoć je uglavnom dolazila od raznih nevladinih humanitarnih organizacija, i Crvenog krsta, a proces za dobijanje pomoći od države je bio prilično komplikovan. Evo, recimo, moji roditelji su se vratili 1999. godine. Naravno, stan nam nije vraćen, to nije dolazilo u obzir… Pored stana su imali kuću na selu, koja je bila opljačkana, ali je bila čitava. I onda malo-pomalo, kupi ovo, kupi ono… Prvo su očistili, pa su onda čekali struju — i za nekih godinu dana su uspeli da srede kuću za normalan život. 

Kakav je odnos lokalnog stanovništva prema povratnicima? 

DL: Što se tiče domaćih Hrvata, tu nikad nije bilo tenzija. Dakle, apsolutno su pomagali gde god su i koliko god su mogli, i to svi kažu. Problem je bio sa došljacima iz Bosne i pasivnih krajeva Hrvatske, oni su ispoljavali tu mržnju prema Srbima. A u isto vreme, prema njima su netrpeljivost pokazivali domaći Hrvati. Tako da je to jedan zatvoren krug (smeh). Ali sad nema nikakvih problema, apsolutno… Sad su se i ti „pripitomili“. 

Zašto je Boris Milošević, kao predsednik Srba u Hrvatskoj, ove godine otišao u Knin na proslavu godišnjice „Oluje“? Da li je to zaista, kako neki kažu, „stokholmski sindrom“ ili je to bilo iz želje da se iskamči struja za neka srpska sela, kako sad kažu neki drugi? 

DL: Ti lažu. Većina sela sad ima struju, jedino je možda nemaju ona gde nema povratnika. Ja mislim da je Milošević to uradio jer mu je to bila radna obaveza. On je potpredsednik hrvatske vlade, i trebalo je da bude tamo zbog funkcije koju obavlja — to što je Srbin je manje bitno. Mene samo čudi ova histerija koja se digla u Srbiji, potpuno bez potrebe. Šta ima Srbija da se meša u unutrašnje stvari druge države? Izgleda da nekima to treba zbog njih lično, da podignu sebi rejting.

Zašto su se vlasti u Srbiji tako energično protivile poseti Borisa Miloševića Kninu, i, sa druge strane, ko u Hrvatskoj deli njihovo nezadovoljstvo zbog toga? 

DL: Kažem, vlasti u Srbiji to rade samo zbog svog unutrašnjeg rejtinga. A onda se u Hrvatskoj, naravno, nađe druga strana slična njima, i nastane i tamo dizanje tenzija protiv Srba. Naši u Beogradu ne shvataju da ovom hajkom odmažu onom malom broju Srba koji je preostao u Hrvatskoj. Ja ću navesti primer — pošto idem stalno u Hrvatsku, i do pre neku godinu, dok nije strašno poskupelo i letovao sam tamo… Dakle, na svim televizijama u Hrvatskoj, uključujući i dnevnik državne televizije, se prenosi svaka izjava ministra Aleksandra Vulina, koji je Vučićev trbuhozborac — i to pojačava ustaštvo i mržnju prema Srbima.  A ovaj lupeta svašta, ima svakakve izjave… On ne shvata da tim ljudima nanosi zlo i da im odmaže. Vi pogledajte Vulinove izjave, u poslednjih 7-8 godina, otkako je ministar — on stalno nešto preti Hrvatskoj. Zato tamo televizije redovno prenose Vulina. 

Kakav je zapravo odnos matične države Srbije prema srpskoj zajednici u Hrvatskoj? 

DL: Vlast njima nikako ne pomaže. Evo, recimo, ima srpskih sredina u kojima su pre rata bili pogoni, i gde bi se ponovo mogao otvoriti neki pogon. Ali ne, Vučić ulaže desetine miliona evra u Republiku Srpsku… A nijedan evro nije uložio, recimo, u Knin i kninsku okolinu, u taj deo severne Dalmacije — gde bi se neki ljudi možda i vratili, samo kada bi mogli da se zaposle. Njih to apsolutno ne zanima. On dođe, pokloni jedan traktor gore na Kordunu, to slikaju kamere, i onda novine pišu „Vučić poklonio traktor!“ Kad bi oni ulagali, možda bi se neki Srbi i vratili u Krajinu… Jer mnogi imaju kuće, imaju imovinu i sve, ali nemaju posla.

Možda vlast Kninska Krajina podseća na poraz politike devedesetih…

DL: Moguće je da im je to nečista savest. A zna se šta su oni tada radili… Vučić je tad bio klinac, uljuljkan kao portparol vladajuće partije. Ako je Sloba rekao da nema pomoći Krajini — onda nema pomoći Krajini. Dobio je naredbu: „Poklopi se ušima i ćuti.“

SDSS je skraćeno od Samostalna demokratska srpska stranka. Da li je ova politička snaga slanjem svog predstavnika u Knin opravdala ono „samostalna“ u svom nazivu, i koliko je dobro što je došlo do ovakvog sukoba sa vlastima u Srbiji? Da li je to znak snage ili slabosti srpske zajednice? 

DL: Ja mislim da će se oni uskoro opet pomiriti, i da je ovo sve bilo fingirano. Ne bi im bio ni prvi, ni poslednji put… Sve će to opet doći na svoje, i opet će Pupovac da bude primljen ovde u Novom dvoru, kao da se ništa nije desilo. Pupovac se lukavo izvukao, kao što se uvek do sada izvlačio — a ovaj nesretni Milošević će nadrljati, i to je. 

Koliko ovakve velike istorijske geste kao ta poseta Miloševića Kninu — ili, s druge strane, odlazak hrvatskog ministra branitelja u Grubore — zaista imaju značaja za međunacionalno pomirenje? Koji bi još uslovi trebalo da se ispune kako bi netrpeljivost između naša dva naroda otišla u istoriju? 

DL: Moje mišljenje je da ovo puno znači za nacionalno pomirenje. Više zbog Hrvata, da bi oni malo drugačije gledali na čitavu tu stvar… Ovi stariji to sve dobro znaju, ali ovi mladi ne. Kad gledate ove proteste protiv Srba, malo ćete među ovima koji urlaju „Za dom spremni!“ naći učesnika rata. To su sve klinci, od kojih je većina rođena posle rata, ali su tako naučeni. Ovi koji su bili u ratu uglavnom ćute…

Da li ste optimista što se tiče izgleda za to međunacionalno pomirenje?

DL: Ja jesam. Ali kažem, treba na tome raditi, i treba prestati huškati mlade ljude jedne protiv drugih. Kad se s tim prestane, tek onda će se stvari promeniti. Stvari se već menjaju promenom vladajućih garnitura —  nova vlast u Hrvatskoj je odmah počela da smiruje situaciju, ali je Srbija zateže. Dokle god bude te igre mačke i miša, teško da nam može biti bolje.