Daliborka Uljarević: Crnogorci i Crnogorke sad znaju da mogu sami da mijenjaju društvo

Intervju sa Daliborkom Uljarević, političkom analitičarkom iz Centra za građansko obrazovanje u Podgorici.

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

Dan posle – Daliborka Uljarević o izborima u Crnoj Gori (AUDIO)

Za početak bih Vas zamolio da nas ukratko upoznate sa glavnim akterima izbora u Crnoj Gori. DPS nam je, naravno, dobro poznat iz prethodnih decenija, ali ko su ove nove koalicije koje su se pojavile kao opozicija na ovim izborima? 

Daliborka Uljarević: Mi smo na ovim parlamentarnim izborima imali 11 listi — i to je, moram da naglasim, najmanji broj listi koji smo imali do sada, u prethodnih nekoliko parlamentarnih izbora. To znači da je izborna ponuda bila organizovana tako da se izgubi što manji broj glasova opozicije, što se u prethodnim ciklusima dešavalo, i što je značajno išlo na ruku Demokratskoj partiji socijalista. Među tih 11 listi je bilo pet onih koje su činile manjinske stranke ili manjinske koalicije. Ključni igrači su svakako tri koalicije iz opozicione strukture — Demokratski front, koji je i ranije nastupao na izborima. Dakle, ovo je treći izborni ciklus u kome se on pojavljuje, ovaj put u u okviru koalicije „Za budućnost Crne Gore“, koja je osvojila najveći broj glasova među opozicionim listama. 

Demokratski front je u svojoj koaliciji okupio veliki broj stranaka koje su suštinski pripadale onom okviru koji je bio protiv Zakona o slobodi vjeroispovijesti. Ta struktura je bila negdje i najšira, sa tendencijom da pokrije vrlo diversifikovan opozicioni korpus, a slične nekakve tendencije, iako užeg karaktera, bila je i koalicija „Mir je naša nacija“ koju su okupile Demokrate, dok je nešto drugačije strukture bila koalicija „Crno na bijelo“, koja je okupila Građanski pokret „URA“, Stranku pravde i pomirenja i Grupu birača CIVIS, odnosno nezavisne intelektualce. Sve ove tri opozicione grupacije su tokom samih izbora imale neki nepisani pakt o nenapadanju, odnosno fokusirale su se na Demokratsku partiju socijalista, dok su vrlo često pozivale glasače da glasaju ako ne za njih, onda za druge od ovih koalicija. 

Kakve su zapravo programske razlike između ove tri koalicije, i šta one zapravo nude? 

DU: To su vrlo različite strukture, i ideološki i programski, a moglo bi se reći i strateški. Ja bih rekla da je njihova najveća sličnost u tome što su one sve vidjele Demokratsku partiju socijalista kao ključnog političkog oponenta. Dvije od te tri koalicije su snažno osporavale Zakon o slobodi vjeroispovijesti — tu mislim na „Za budućnost Crne Gore“ i „Mir je naša nacija“ — dok je nešto drugačiji stav, ali suštinski takođe suprotstavljen tom Zakonu, imao Građanski pokret URA i koalicija koju su oni okupili. Sve ostalo iz njihovih programa je bilo sasvim drugačije — pristup ekonomiji, pristup prema građanskom društvu, spoljnopolitičkim prioritetima, i tako dalje… Neke od tih razlika su bile prilično velike, neke manje, i to je ono što će se sad postaviti kao izazov u procesu njihovog objedinjavanja. Posebno tu stavljam akcenat na ono što su spoljnopolitički ciljevi Crne Gore. Dok je građanska lista „Crno na bijelo“ vrlo jasna u tome da su spoljnopolitički prioriteti Crne Gore nepromjenljivi — to je bila i grupacija koja je bila i pro-NATO, i pro-EU, i koja je potpuno bila na stanovištu da Kosovo treba da bude priznato kao nezavisna država —  ove ostale koalicije su imale različite stavove. 

Dakle, sa ovako podeljenim kartama, crnogorska opozicija je izašla na megdan Milu Đukanoviću, desili su se izbori, i imamo rezultate kakve imamo. Koji su Vama neki ključni utisci sa ovih izbora, koji su neki rezultati i neki ishodi koje smatrate najznačajnijim, i da li su Vas neki od njih možda iznenadili? 

DU: Mislim da su ovi rezultati svakoga iznenadili. Kako one koji su bili u opoziciji, tako i, najneprijatnije naravno, samu Demokratsku partiju socijalista. Crna Gora u tom dijelu ima jednu neobičnost — Demokratska partija socijalista je bila na vlasti 30 godina. A ako, opet, uzmemo da je ona nasljednica komunističke partije Crne Gore, onda govorimo o jednom partijskom kontinuitetu od 75 godina. Tako da, to što u ovom trenutku nastaje je definitivno jedan tektonski poremećaj, i vidjećemo kakve će biti njegove stvarne posledice. Ono što je takođe umnogome bilo iznenađenje jeste i loš rezultat SDP-a, koji je imao izvjesni rast u nekom prethodnom periodu. Upravo rezultat te partije pokazuje da su glasači u Crnoj Gori na ovim izborima pravili jednu odluku — „za“ ili „protiv“ DPS-a, i izborni rezultat je oznaka toga da su oni dominantno bili opredeljeni protiv Demokratske partije socijalista, a onda na drugom mjestu dolazimo do toga da su oni podržali opoziciju. To je jako važno naglasiti, zato što se očigledno radi o jednom dugotrajno akumuliranom nezadovoljstvu, koje je sada dobilo svoj izraz. 

U Crnoj Gori je i inače prilično veliki odziv na izbore, kad se poredi sa drugim zemljama u okruženju, ali je ovaj put bio još viši. Ko je to ovaj put bio posebno motivisan da izađe i glasa?

DU: Tačno je da mi imamo tradicionalno visoku izlaznost, ali je isto tako tačno da se ovi izbori održavaju u uslovima vrlo riskantne epidemiološke situacije, i mnogima je bila nepoznanica da li će građani time biti ograničeni, i da li će ih to zadržati kod kuće. S druge strane, postojala je ta opasnost da, pošto je ovim izborima prethodio niz pokušaja opozicije koji nisu bili uspešni, mnogi od njih u tom razočarenju ostanu doma. Demokratska partija socijalista je preko svoje infrastrukture tradicionalno uspijevala da izvede sve svoje glasače na birališta, dok su, naravno, glasači opozicije — što je negdje trend i u drugim državama — mnogo kritičniji, probirljiviji, pa biraju često i da njihov stav bude izražen kroz to što će apstinirati, što neće učestvovati u izbornom procesu. Ovaj put je opozicija uspjela da izvede maksimum svojih glasača da glasaju, i prosto da ih stavi na svoju stranu. Na ovim izborima smo, čini mi se, imali i najmanji broj nevažećih listića do sada.

Kad smo kod epidemiološkog konteksta, koliko su se birači pridržavali propisanih i sugerisanih mera? Videli smo da se u izbornim štabovima baš i nije mnogo držalo do toga u trenucima slavlja… 

DU: Naše mišljenje, koje smo javno izrazili, je da su te posljednje preporuke koje su u tom pravcu izdate bile suprotne onome što nalažu pravni okvir i epidemiološka struka, jer je njima dozvoljeno glasanje licima u samoizolaciji, a da prethodno nisu sva testirana. Dakle, ljudi u biračkim odborima nisu znali da li je pred njima neko ko je pozitivan na koronavirus ili ne. Na mjestima koja je obišao, naš posmatrač je zabilježio da se određena pravila uopšte nisu poštovala, počevši od toga da su na određenim biralištima bile velike gužve, da nije poštovana distanca, i da ljudi često nisu nosili maske, ili da ih nisu skidali kada je trebalo da budu identifikovani, prilikom davanja ličnog dokumenta. Međutim, pravno gledano, to sve spada u nivo manjih neregularnosti, koje ne dovode u pitanje legitimitet i legalnost izbora — a koje će biti posljedice, vidjećemo. Za očekivati je da ćemo nakon ovoga imati rast oboljelih, i za to punu odgovornost snosi Institut za javno zdravlje i Nacionalno koordinaciono telo, koji su tako neodgovorno dali tu vrstu preporuka.

Kad smo se već dotakli te teme, kako je bila organizovana kontrola regularnosti ovih izbora, i koliko su oni zapravo uopšte bili regularni?

DU: Danas smo dobili dva preliminarna izvještaja — jedan posmatračke misije OEBS-a, drugi posmatračke misije ENEMO-a. Mislim da su oba izvještaja u najgrubljim crtama ista, odnosno da svi oni prepoznaju institucionalnu nadmoć vladajuće strukture, koja je obilato upotrebljavana i zloupotrebljavana — to je ono što ste u Srbiji imali definisano i kao funkcionersku kampanju, ali i kao brojne druge identifikovane pritiske na glasače da izađu i glasaju za vladajuću partiju. Takođe, tu su i različite vrste manjih, ali kažem, ne suštinskih nepravilnosti tokom samog biračkog dana. Takođe, moram naglasiti da su nevladine organizacije bile vrlo aktivne, i imale su veliki broj posmatrača — kolege iz Centra za monitoring i Centra za demokratsku tranziciju su, čini mi se, uspjeli da pokriju gotovo sva biračka mjesta i da sa njih izvještavaju. Jako je bilo dobro i što su upravo nevladine organizacije bile te koje su izašle sa prvim projekcijama.

Ove razne neregularnosti koje ste pomenuli mogle su otprilike i da se očekuju, imajući na umu dosadašnju tradiciju ponašanja DPS-a na izborima. Istorijat odluke crnogorske opozicije da izađe na ove izbore nije baš jednostavan. Kako je tekla ta priča? 

DU: Odluka nije bila laka, i bilo je razgovora i o bojkotu. Međutim, ta opcija nije imala podršku među crnogorskim građanima. Jedno istraživanje koje smo sprovodili početkom jula je pokazalo da građani Crne Gore to ne prepoznaju kao dovoljno zanimljivu ideju, i da oni većinski žele da izađu na izbore. Mislim da su to negdje i same opozicione političke partije razumjele. Druga stvar je — bojkot ima svoje prednosti i mane… Ja mislim da on može biti dobar na jednoj simboličkoj ravni, kad je kratkotrajan. Međutim, kada bi se ušlo u potpuni bojkot izbora, teško koja politička partija bi mogla preživjeti puni izborni ciklus a da nema finansiranje iz državnog budžeta, i da ne postoji na taj način. U Crnoj Gori ne postoje ljudi koji bi mogli da finansiraju političke partije tokom te četiri godine, niti su se javili ljudi iz sfere biznisa koji bi bili motivisani da to urade — barem kada je riječ o opozicionim strukturama, jer bi ih DPS žestoko kaznio, što bi se odrazilo na njihovo poslovanje na tržištu.

Rezultati izbora su pokazali da je DPS nadglasan, i da su primetno brojniji oni koji tu stranku više ne žele na vlasti. Gde je Milo pogrešio pred ove izbore kad je ovako loše prošao? Koje pametne poteze je tu povukla opozicija, i šta joj je u tome pomoglo? 

DU: Podrška DPS-u opada već nekoliko godina. Oni su između 2012. i 2016. već izgubili jedan broj mandata, i taj trend je nastavljen i 2020. Taj pad je ovaj put bio nešto veći — znači, Demokratska partija socijalista je na ovim izborima izgubila šest mandata, ali su, pored njih, mandate izgubili i neki drugi, koji su im mogli pomoći da vlast ipak zadrže. Takođe, znali smo da će opozicija imati bolju šansu što izlaznost bude bila veća. Kao što sam rekla, DPS je uvijek uspijevao da na birališta izvede sve svoje glasače, a opozicija nije. Međutim, sada je to uspjela — i to je očigledno imalo vrlo pozitivan efekat. 

DPS i njegovi funkcioneri, posebno oni najviši, su zaboravili razliku između države i partije. Te dve stvari su se jednostavno stopile, i na taj način je vršena kontinuirana i široka zloupotreba javnih sredstava, i javnih ovlašćenja uopšte. Radilo se o sveprisutnoj korupciji, koja je svakako svoju posljedicu imala i u onome što je sadašnje ekonomsko stanje u državi, nezavisno od efekata pandemije koronavirusa. Zatim, mi imamo nikad izgrađen sistem vladavine prava, mi već jako dugo nismo zatvorili nijedno pregovaračko poglavlje, a nemamo ni drugih vidljivih pomaka ka tom putu. I na kraju, još nešto što je u određenoj mjeri doprinijelo rezultatu, iako ja ne mislim da je to bio najvažniji faktor, svakako jeste usvajanje Zakona o slobodi vjeroispovijesti, koje je podijelilo crnogorsku javnost i uvjelo Srpsku pravoslavnu crkvu kao aktivnog političkog igrača. To je na jednoj emotivnoj ravni uspjelo da mobiliše veliki broj glasača, jer su identitetska i religiozna pitanja uvijek potentna za tako nešto. 

Jedan od zanimljivijih detalja vezanih za ove izbore je to da su među prvima stigli rezultati iz zavoda za izvršenje krivičnih sankcija u Spužu — gde se pokazalo da je DPS izgubio među robijašima. Da li je to moglo da se uzme kao neka najava onoga što će uslediti? 

DU: Da, to je više na nivou zanimljivosti, jer je DPS tradicionalno dobijao u ZIKS-u. Ovaj put ni tamo nije, iako je pojedinačno dobio najveći broj glasova. Kad se saberu glasovi opozicionih struktura, ni tamo nije uspjeo da dobije izbore, a izgubio ih je i gotovo u svim ostalim opštinama — u nekim čak do te mjere da je potpuno potučen do nogu. Mislim da je to isto rezultat jedne bahatosti te vlasti… Tu je, recimo, posebno ilustrativna Budva. Ljudi su počeli da reaguju na tu ogromnu količinu nasilništva i poniženja, uvreda zdravog razuma… To su ljudi konačno počeli kao takvo da kažnjavaju. 

Dakle, na lokalnom nivou je jako bitan faktor bila korupcija, a na nacionalnom je, izgleda, ključnu ulogu imao sukob sa Srpskom pravoslavnom crkvom. 

DU: Identitetske teme su nosile prevagu na nacionalnom nivou. Međutim, mislim da treba naglasiti da je, bez obzira što su te teme dominirale na menijima opozicionih partija, ovaj rezultat istovremeno zbir svih nekih nataloženih nezadovoljstava crnogorskih građana. 

Ako govorimo o spoljnopolitičkom kontekstu, koliko je Evropska unija spremna ili sklona da pusti Mila  niz  vodu, i kakav je odnos imala Rusija prema ovim izborima? 

DU: Milo Đukanović odavno nije neko ko se u Evropskoj uniji i na drugim važnim međunarodnim adresama percipira kao političar koji pruža nadu, ili koji bi trebalo da bude glavni i najpoželjniji partner. On je prihvatan kao nužan partner, kao neko ko je izabran na crnogorskim izborima, i sa kime u tom kapacitetu treba komunicirati. Nije bilo vidljivog uticaja Rusije, ali jeste Srbije. Uticaj Rusije je bio mnogo vidljiviji tokom parlamentarnih izbora 2012. To je razumljivo, tada je Crna Gora bila pred ulaskom u NATO savez, i Rusija je očigledno htjela to da uspori, spriječi i slično — a zapravo je izazvala kontraefekat, jer je upravo to čini mi se i doprinijelo ubrzanju crnogoskog puta ka NATO-u. Ali je zato sada Srbija — zvanična Srbija, jer prije svega govorim o predsedniku Vučiću, i svim ostalim vezanim strukturama — izražavala snažno interesovanje za ove izbore, i mislim da je u različitim aspektima pružila pomoć crnogorskoj opoziciji, prije svega koaliciji „Za budućnost Crne Gore.“ 

Koliko će rezultati ovih izbora u Crnoj Gori uticati na stabilnost njene spoljnopolitičke orijentacije u narednom periodu? 

DU: Činjenica da je najveća opoziciona struktura, odnosno ona koja je odnijela najveći procenat glasova, bliska Srpskoj pravoslavnoj crkvi sigurno nije nešto što je obradovalo Zapad. Ipak, mislim da je u tom kontekstu jako značajna današnja zajednička izjava lidera opozicionih koalicija, u kojoj su saopštili četiri principa na kojima će se bazirati buduća vlast. Prvi princip počiva upravo na tome da će nova demokratska vlast odgovorno sprovoditi sve međunarodno priznate obaveze, a drugi da će realizovati sve neophodne reforme kako bi Crna Gora u najkraćem mogućem roku pristupila Evropskoj uniji. Zatim, rečeno je da će to biti ekspertska vlada, i da će biti potpuno posvećena poštovanju Ustava i primjeni zakona. Najavili su „izmjene i dopune određenih diskriminatornih zakona“, i tu se prije svega misli na Zakon o slobodi vjeroispovijesti. Međutim, to saopštenje je bilo važno upravo sa aspekta potvrđivanja da spoljnopolitički prioriteti Crne Gore neće biti promijenjeni ovakvom vlašću. Ja se nadam da će to zaista tako i ostati, i da će se to prihvatiti sa odobravanjem u međunarodnoj zajednici.

Koliko Vam ta pomenuta ideja o ekspertskoj vladi deluje realno i opravdano kao mogućnost? 

DU: Meni to ne zvuči kao nešto što je ni realna, niti najbolja opcija. Vi na izbore izlazite sa određenom političkom ponudom, i od birača dobijate podršku da ponuđeno i primjenite, koju prati određena politička odgovornost. Po mom sudu, nije dobro prebacivati svu odgovornost na eksperte, posebno ne u ovako osjetljivim trenucima. Nešto što određenim ekspertima može da predstavlja najbolje rješenje, neće nužno ideološki i strateški odgovarati svim akterima unutar koalicije. Druga stvar je to što neko mora da snosi političku odgovornost za postupke te vlade, i to ne mogu da urade eksperti. Po meni, najbolja bi bila neka vrsta hibridne opcije, koja bi, pored političara, uključivala i eksperte na određenim pozicijama. Na taj način bi bilo ispoštovano i ono što smo mi kao građani birali — mi smo birali neke ljude s tih listi, a nismo birali imaginarne eksperte, uz svo uvažavanje, i hoćemo da znamo ko snosi političku odgovornost.

Kad se saberu poslanici koje je osvojila opozicija dolazimo do broja od 41, što je tačno onoliko koliko je neophodno za parlamentarnu većinu. Šta njima može da stoji na putu da glatko formiraju vladu, i koliko je realno da DPS ipak, pomoću raznih nama poznatih trikova, uspe da obezbedi većinu? 

DU: Ja ne bih rekla da je to u ovom trenutku realna mogućnost. Naravno, u politici stvari nikada nisu do kraja zakucane, uvijek postoji i ta mogućnost promjenljivosti, ali 41 je najmanji broj mandata koji u ovom trenutku ima opozicija Đukanoviću. Jako je dobro što su lideri sve tri glavne opozicione koalicije, u prvim obraćanjima, nakon što su već bili jasni rezultati, pozvali manjinske stranke da budu dio nove vlasti. Postoje neke indicije već da će makar neke od albanskih koalicija ili partija to ozbiljno uzeti u razmatranje. Mislim da bi opozicija, odnosno ove opozicione strukture, trebalo na isti način da nastupe i prema SDP-u — pa neka se SDP odredi u tom kontekstu. Jer, ako opozicija ima nameru da bude dosljedna u onome šta predstavlja evroatlantski put, to je nešto za šta se zalagao i SDP. Uz podršku nekih od tih partija, oni bi imali značajno veću većinu, koja će im svakako biti potrebna za sprovođenje nekih kvalitetnih reformi, Znate, 41 poslanik od 81 je vrlo tijesna većina da bi se sproveli oni rezovi koje nova vlast želi da sprovodi, i ona bi se komotnije i bolje osjećala, a i imala bi veći legitimitet, ako bi imala neki mandat više od toga. 

Šta mislite koji će to zaista biti neki prvi bitni potezi koje će ova nova vlada povući, ukoliko je opozicija formira, i šta će joj biti prioriteti? Da li će to biti vlada čistih ruku? 

DU: Sada će morati da pokušaju da naprave neku vrstu kratkoročnog i srednjeročnog plana šta je to što može i treba da se uradi. Mislim da će njihov najveći izazov biti u ekonomsko-socijalnoj sferi, i tu će morati da preduzmu nekakve prve svoje akcije. Crna Gora je, kao što sam rekla, ekonomski u ozbiljnoj dubiozi… Takođe, moraće da se posvijete i onome što je doprinos uspostavljanju vladavine prava, kako bi odblokirali naš put ka Evropskoj uniji, jer je naš suštinski problem u poglavljima 23 i 24. 

Šta Vi mislite da bi tu još trebalo da se nađe, na toj listi prioriteta i gorućih problema? 

DU: Treba raditi na konačnom postizanju unutrašnje kohezije i inkluzivnosti u crnogorskom društvu. Mnogo smo mi malo društvo za ovoliki nivo podjela, i ukoliko opozicija želi da demokratizuje i evropeizuje Crnu Goru, ona mora zaista mnogo više da ujedini građane. Prosto bi trebalo da svi budemo dio tog procesa, jer mi nemamo ni toliko ljudskih resursa, ni toliko ekspertize da bi se ona uludo bacala. 

Na sajtu Vaše organizacije stoji slogan „Demokratija se uči.“ Šta je Crna Gora na ovim izborima naučila o demokratiji? 

DU: Mi smo na ovim izborima naučili jednu važnu lekciju, u koju nismo vjerovali — odnosno, toga smo negdje bili svjesni samo kao teoretske mogućnosti — a to je da izbori jesu demokratski način da se promijeni vlast. To će imati dalekosežne posljedice, jer onog trenutka kad ste vi jednu vlast promijenili, svaka druga će biti svesna da je i ona smjenjiva, i samim tim će ona biti daleko odgovornija. Sa stanovišta nekoga ko je aktivan u nevladinom sektoru, ja bih rekla da su ovi izbori pokazali da su crnogorski građani i građanke dovoljno ohrabreni da znaju da oni sami mogu da mijenjaju društvo, i da to mogu da urade olovkom i na izborima.

*Proizvodnju podkasta „Dan posle“ omogućile su Građanske inicijative