Sanja Sovrlić: Ljudi na Kosovu su umorni od veštačkog podizanja tenzija

Intervju sa Sanjom Sovrlić iz Leposavića, odnedavno novinarkom N1, za podcast “Dan posle”

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

Dan posle – Sanja Sovrlić o budućnosti Kosova (AUDIO)

Često se o Srbima sa Kosova govori kao o jedinstvenom entitetu. Međutim, situacija na terenu uopšte nije ista za Srbe severno i južno od Ibra. Koje su sličnosti i razlike između severa i juga, u pogledu pravnog, bezbednosnog i ekonomskog položaja srpskog stanovništva, i kakav je njihov odnos prema ovim razgovorima Beograda i Prištine? 

Sanja Sovrlić: Da, činjenica je da postoji ta razlika. Recimo, neka vrsta prednosti severa jeste to, da kažem, oslanjanje na Srbiju, i na njen ustavni i pravni poredak — Srbi južno od Ibra su, jednostavno, mnogo pre bili primorani da se integrišu u kosovski sistem. Kad su Srbi na severu u pitanju, to se nije desilo sve do 2013. godine. Međutim, sada i tu lokalne samouprave, ali i druge institucije, funkcionišu po kosovskim zakonima, čemu je ranije postojao neki otpor. 

Bezbednosni problemi su različiti. Recimo, za Srbe na jugu su problem krađe, napadi na povratnike, takve neke vrste bezbednosnih pretnji… Dok su na severu više problem neke kriminalne radnje drugog tipa. Ali, ključna razlika je, rekla bih, taj odnos prema kosovskim institucijama. Da se razumemo — niko od Srba na Kosovu nije baš oduševljen idejom da učestvuje u tim institucijama, zato što u njima ne vide neku vrstu sigurnosti u odnosu na Srbiju. Ipak, Srbi na jugu su jednostavno bili prinuđeni da mnogo ranije uđu u taj sistem integracije.

Kako njima sad taj sistem izgleda iznutra? 

SS: Prvo na njihovom primeru, a pogotovo kasnije, nakon potpisivanja Briselskog sporazuma 2013. godine, se zaista ispostavilo da kosovske institucije nemaju kapacitet da integrišu Srbe na Kosovu, ili to ne žele. Čini se da taj sistem, bez obzira na sve te bajke koje slušamo o multietničkom društvu, zapravo nije napravljen za Srbe, i to je vrlo jasno na terenu. Najbolji primer toga je Zakon o zvaničnim jezicima, taj primer uvek navodim… Dakle, na Kosovu su zvanični jezici srpski i albanski. Međutim, vi u praksi imate neverovatna kršenja tog zakona. Neka istraživanja su pokazala da u srpskoj verziji, da li ustava ili krivičnog zakonika, nisam sigurna, ima preko 4.000 grešaka. 

Naravno da stanje sa poštovanjem jezika nije najsjajnije ni u srpskim sredinama i lokalnim samoupravama, ali su ipak centralne institucije, i većinska zajednica, na kraju krajeva te koje bi trebalo da pruže ruku, i da na neki način pokažu da zaista žele te druge narode, koji su manjina. Međutim, to se za sada ne dešava, i Srbi na jugu se sa time najviše suočavaju. Recimo, na to stalno ukazuju kolege novinari koji rade na jugu, i koji prate rad Skupštine Kosova. Kad srpski poslanici nisu prisutni, vi u Skupštini nemate prevoda — dakle, uopšte se ne obaziru na novinare. Eto, navela sam samo neke primere nepoštovanja zakona, ali ima i drugih…

Sa srpske strane je u pregovorima sa Prištinom priznavanje nezavisnosti Kosova apsolutna tabu tema. Koliko ta opcija postoji kao bauk među običnim srpskim stanovništvom na Kosovu, i šta bi njima priznanje realno promenilo? 

SS: Pa, nisam sigurna da li je i dalje bauk, s obzirom na to da se u javnom prostoru Srbije sve češće o tome priča. Svakako da bi to promenilo stvari… Da vam kažem, 2013. godine ljudi uopšte nisu bili raspoloženi za ono što se dešavalo. Oni se jednostavno ne osećaju sigurno, oni nisu voljni da budu deo Kosova na način da to bude nezavisna država. Posebno ako uzmemo u obzir taj primer Srba sa juga, gde vidimo da se prava, koja na papiru postoje, u praksi ne poštuju. Bez obzira na prisustvo međunarodne zajednice, koja bi, je l’ tako, trebalo da bude garant njegove primene, vi i dalje imate jedno potpuno nepoštovanje, jedno neverovatno kršenje zakona. Stanje je sad takvo i pored svih pritisaka i apela međunarodne zajednice, i ja stvarno ne znam šta bi bilo da toga nema. 

U kakvim ekonomskim okolnostima žive ljudi na Kosovu — i Srbi, i Albanci? 

SS: Kada su Srbi u pitanju, najveći poslodavac je država Srbija, da tako kažem. Čak oko 80% stanovništva na severu Kosova direktno ili indirektno zavisi od primanja iz Srbije — da li država zapošljava njih lično, ili nekog člana porodice. Što se tiče albanskih sredina, rekla bih da tu možda više ima nekog preduzetništva… Dobro, naravno, u pitanju je i veća zajednica, radi se o većem broju stanovnika. Međutim, i kod njih ljudi dosta zavise od poslova u javnim institucijama, nekako se tako osećaju sigurnije. 

S druge strane, nažalost, korupcija je jako prisutna, i to i te kako ometa razvoj. Recimo, na Kosovo stižu značajna sredstva iz različitih međunarodnih fondova… I to na celo Kosovo — recimo, nakon 2013. godine je čak bilo više nekih grant šema posebno za sever Kosova, takoreći kao neka vrsta nagrade za taj proces integracija. Ipak, nekako ne vidimo rezultate tih velikih ulaganja. Imamo, recimo, i Fond za razvoj severa Kosova, koji je rezultat Briselskog sporazuma, čije efekte takođe ne znamo. Tako da bi moglo da se radi na ekonomskom razvoju, ali čini mi se da zbog sveprisutne korupcije, i u srpskim i u albanskim sredinama, toga nema u onoj meri u kojoj bi trebalo. 

Kako izgleda komunikacija između srpskog i albanskog stanovništva, tamo gde postoji?

SS: Naravno da ti odnosi nisu idealni, i da bi trebalo da budu bolji. Međutim, između onoga što u Beogradu, u javnom prostoru, možemo da čujemo — između toga da se međusobno bijemo, i da su Srbi na Kosovu do te mere ugroženi, do, sa druge strane, one bajke da je sve prelepo, i da Srbi i Albanci žive zajedno u nekim idealnim okolnostima — znači, između te dve krajnosti postoji neka sredina. Zaista postoje neki pozitivni primeri saradnje, koji su se desili na različite načine… Da li kroz biznise, koji uvek među prvima probiju taj led, zatim kroz aktivnosti nevladinih organizacija, kroz različite neke seminare, konferencije… Tako da neki odnosi postojei. Mislim da su ljudi već umorni od političkih igara kojima svakodnevno prisustvujemo, i od tih, u jednom periodu i veštačkih podizanja tenzija. Dakle, sasvim je druga stvar ono o čemu ja pričam, kršenje prava — kao što je to pravo na jezik, kao što je gradnja u zaštićenoj zoni… Ja bih volela da se na jedan pristojan način insistira na primeni toga. Htela bih da se o tome govori, ali na jedan pristojan i dostojanstven način, bez nepotrebnog podizanja tenzija, što naši političari, i sa jedne i sa druge strane, vole da rade. To neko upravljanje konfliktom njima valjda pomaže da stiču popularnost, ili da ostanu na vlasti, šta god… 

Sad — vode se neki pregovori, koji će u nekom trenutku, pre ili kasnije, na kraju dovesti do ovog ili onog rešenja. U međuvremenu, pre nego što se to desi, a i nakon što se to desi — šta bi trebalo i moglo da se unapredi u pogledu kvaliteta života Srba na Kosovu? Šta su neke suštinske stvari koje bi im značile u ovom trenutku?

SS: Ja iskreno mislim da bi najbolje bilo kada bi bila uspostavljena vladavina prava. Međutim, nisam sigurna koliko je to izvesno, i koliko to odgovara određenim interesnim krugovima. Bez obzira na neke probleme koje ističem, nije taj život Srba na Kosovu baš toliko, kako bih rekla… Znate, ovde u Beogradu postoji određeni narativ kad je Kosovo u pitanju. Političari, pa i pojedini mediji često koriste te neke termine — “srpski živalj na Kosovu”, pa onda “ognjišta”… Prosto, kao da smo mi sa Kosova neka mitska bića, a ne građani kao i svi drugi. I to ljudima smeta. Ja sam imala prilike da razgovaram sa nekim mladim ljudima sa Kosova, i da ih pitam šta im smeta u načinu na koji su prikazani u medijima, i oni kažu da im smeta što se Srbi sa Kosova predstavljaju kao glupi i neobrazovani — ili to, ili s druge strane kao nekakvi šverceri, kriminalci… Nismo ni jedno ni drugo. Tako da mislim da bi bilo važno promeniti način na koji se o tim ljudima govori.. 

Na Kosovu postoje ljudi koji rade, koji pokreću neke odlične inicijative. Recimo, vi imate jedan međunarodni džez i bluz festival u Severnoj Mitrovici, gde su dolazili muzičari koji su pre birali da budu na tom festivalu, nego na nekom beogradskom. Trebalo bi da se na neki drugi način priča o tim ljudima, i da se smanji nivo korupcije i kriminala… Bilo bi značajno da se zaista radi na realnom otvaranju radnih mesta, a ne na socijalnom zbrinjavanju u cilju manipulisanja biračkim telom — ljudima koji rade u određenim institucijama, i zavise socijalne pomoći… To je nešto što se godinama radi. Nije to ništa novo, i nije odlika ovog režima. Naravno, trebalo bi da se insistira na poboljšanju njihovog položaja, i da se posebno u sredinama na jugu insistira na poštovanju prava Srba pred kosovskim institucijama. 

Što se tiče komunikacije Beograda i Prištine, ona je u poslednje vreme dobila prilično pojačanu dinamiku. Upravo je završen sastanak u Vašingtonu, i sada nas očekuje sastanak u Briselu. U Vašingtonu se desila zanimljiva situacija — imali smo malo kratke drame oko te mitske „tačke 10“, da bismo na kraju dobili jedan zanimljiv, i čak pomalo bizaran sporazum…

SS: Izgleda da je to bio jedan interesantan marketinški spektakl, to u Vašingtonu… (smeh) Nisam sigurna koliko će on predsedniku Trampu zapravo doneti nekih političkih poena pred izbore — i ne znam koliko će poena dati ili oduzeti Hotiju i Vučiću… Videćemo šta će od toga uopšte biti primenjeno. Brojne stvari se na neki način preklapaju i ponavljaju u odnosu na pregovore koje vodi EU, tako da ne znam da li je Amerika možda ovo predstavila kao neku svoju trenutnu pobedu nad Evropskom unijom… Ali svakako je činjenica da će biti korišćeno u funkciji kampanje za predsedničke izbore u Sjedinjenim Američkim Državama. 

Ali zato će se obe strane u celini odrediti prema Hezbolahu kao terorističkoj organizaciji.

SS: To je interesantno, da se i to, između ostalog, našlo u sporazumu između Beograda i Prištine. 

Ima još nekih zanimljivih stavki, recimo: „Obe strane će diverzifikovati svoje zalihe energije. Obe strane će zabraniti upotrebu 5G opreme koju isporučuju nepouzdani dobavljači…“

SS: Da, ne znam kako će “brat Si” da reaguje na to, ali… (smeh)

Na kraju, tu je i ova zanimljiva situacija sa Izraelom.

SS: Da, meni je to najzanimljivije, da budem iskrena.

Otkud sad to? U stvari je ispalo da su nas pozvali kako bi nas uterali u svoju spoljnu politiku. 

SS: Pa, liči pomalo na to. Dosta je neobično što se to našlo u sporazumu. Odakle li je odjednom iskočio Izrael? Izrael, inače, ne priznaje Kosovo — da li će, uz pomoć Beograda, sad doći do tog priznanja, ili samo do nekog uspostavljanja odnosa koji ipak nisu na tom nivou, zaista mi je nejasno… Ali mi je svakako ta tačka najinteresantnija, i ona je u Prištini predstavljena kao neka vrsta pobede. Ne znam da li će nas Amerika uvući u svoju spoljnu politiku — vrlo je moguće, ali svakako ostaje da vidimo da li će sve ovo biti samo u funkciji kampanje, ili će se obe strane ozbiljno obavezati da ispune obećano.

Pre toga su pomenuti neki prilično primamljivi infrastrukturni i ekonomski projekti — raznorazne slobodne zone, pruge, aviolinije… 

SS: Jeste, ali je pitanje ko će to da plati — da tako jednostavno kažem. Sad, u nekim delovima će navodno biti obezbeđena neka sredstva… Mislim, sve to zvuči interesantno, i naravno da niko nije protiv izgradnje puteva, letenja aviona, brzih vozova i svega toga, ali pitanje je da li su izvesna finansijska sredstva za to. Jer i nas dvoje možemo tokom ovog razgovora da se obavežemo da ćemo, recimo, da napravimo leteći automobil — ali ako nema ko to da plati, ja stvarno ne znam kako ćemo to uraditi. 

Da, s jedne strane se postavlja pitanje ko će to da plati — jer, pitanje je sad šta će sledeći predsednik Amerike misliti o ovom sporazumu, i koliko će ga smatrati svojim prioritetom…

SS: Da.

A sa druge strane, i sa strane pregovorača je sad pitanje ko će imati autoriteta to da sprovede. Kakva je situacija na Kosovu što se tiče unutrašnjepolitičkih prilika, i odnosa javnosti i opozicije prema ovom pregovaračkom procesu? Koliko uopšte Hotijeva vlada ima autoritet da sprovede bilo kakav sporazum? 

SS: Ta vlada u Prištini je zaista nestabilna, i stoji na staklenim nogama, tako da je pitanje koliko je moguće da oni sprovedu ovaj sporazum. Mi smo to videli i ranije — dakle, najbolja lekcija nam je taj Briselski sporazum iz 2013… To je neka poslednja stvar koju je međunarodna zajednica mogla da predstavi kao pobedu, s obzirom na to da je zaista došlo do određene promene. Međutim, tada se pokazalo da, šta god da bude dogovoreno, teško da se sa kosovske strane može primeniti. Zaista nisam sigurna koliko Kosovo može da primeni nešto — jedino, možda, na isti način na koji su skinute takse… Tad su Amerikanci odlučili, i srušili su dve kosovske vlade da bi ova sad na kraju ukinula takse i otvorila prostor za dijalog. Moramo biti iskreni, Amerikanci su otvorili prostor za nastavak dijaloga insistiranjem na ukidanju taksi. Sa evropske strane to je bilo samo deklarativno, nisu preduzeti neki ozbiljniji koraci da se to i desi. 

Kad smo kod Evropljana, kakav odnos ima Evropska unija prema ovom susretu u Beloj kući, i generalno prema zatvaranju kosovskog pitanja? Isto pitanje važi i za Rusiju — imaju li oni neki plan? 

SS: Nakon tog sporazuma, za koji sam rekla da su ga predstavili kao pobedu, administracija Federike Mogerini se zaista ispostavila tromom, i nekako zaista nije davala rezultate. Ta administracija se toliko bavila nekim simboličkim stvarima… U principu, političarima je bitno da se fotografišu sa dvema stranama koje su u nekom konfliktu, i da međunarodnoj javnosti to pokažu, kako bi poboljšali svoj CV, i na taj način gradili karijeru. Recimo, Evropska unija — umesto da je insistirala na Zajednici srpskih opština, i na tome da se taj sporazum primeni, oni su se bavili… Vi ne biste verovali koliko su se oni bavili mostom u Mitrovici! Kao, most je simbol podela, pa ćemo sad da otvorimo most, da se slikamo sa gradonačelnicima Severne i Južne Mitrovice… To je bilo takvo trošenje energije. Taj most i dalje nije otvoren — a, na kraju krajeva, postoje i drugi mostovi preko kojih se odvija saobraćaj, to nije jedini most… 

Oni su se, prosto, najviše bavili tom nekom simbolikom, koja nije dovela ni do čega. Dovela je do toga da se u jednom trenutku pričalo o razmeni teritorija kao o izvesnom i realnijem rešenju, najpre zbog tromosti tadašnje evropske administracije. Sad su velika očekivanja od administracije Miroslava Lajčaka, koji naravno ima iskustva u regionu. Moram priznati da je on na Bledskom forumu poslao neke interesantne poruke, na temu proširenja i načina na koji Evropa gleda na region, u smislu da bi Brisel trebalo da se promeni. Ali naravno, on je to izjavio kao pojedinac, i možda on smatra da bi to tako trebalo, ali je pitanje koliko on uopšte može na to da utiče. 

Kad je Rusija u pitanju, videli smo da je predsednik Vučić imao sastanak sa ruskim ambasadorom ovde pre nego što je otišao u Vašington. Pre odlaska je imao i telefonski razgovor sa Angelom Merkel… Šta se dešava iza zatvorenih vrata, to naravno ne znamo, ali nešto o čemu se javno govorilo jeste stav Rusije da ona jeste za rešenje za koje se dogovore obe strane, ali da insistira da se poštuje Rezolucija 1244, i da to pitanje treba rešavati u Savetu bezbednosti. To su neki njihovi stavovi koji su odavno poznati. 

Koliko se sada razmena teritorija čini kao izvesna?

SS: Verovatno je za sada skrajnuta, ali ne mora da znači da je potpuno bačena.

Koliko su Vučiću realna opasnost neki mogući unutrašnjepolitički otpori sporazumu iz Vašingtona, a i onom iz Brisela, ako ga bude?

SS: On nema pretnje. (smeh) On ima toliki procenat vlasti, da se prosto plašim šta sve može da sprovede… S jedne strane ima apsolutnu vlast i kontrolu, a druga stvar je to što se ni opozicija nije baš pokazala kao posebno konstruktivna po pitanju Kosova — ni pred međunarodnom zajednicom, ni uopšte pred domaćom javnošću. 

I kako, na kraju, da ocenimo ovo što se upravo desilo u Vašingtonu? Da li je to pomerilo stvari malo napred u pozitivnom pravcu, da li ih je poguralo unazad, ili se ništa bitno nije promenilo? 

SS: Ja bih zaista volela da je neko odlučio da su sada važni ljudi, a ne politika, i da politiku možemo da stavimo po strani. Mi hoćemo da se vodi računa o ekonomiji, i da se radi na tome da se popravi kvalitet života ovih ljudi, i ja bih zaista volela da je to slučaj. Međutim, bojim se da je to prosto jedna akrobacija u cilju sticanja političkih poena. Tu postoje važne teme –recimo, meni je jako interesantno to oko Gazivoda. Da li će tu zaista nešto biti urađeno, ta studija izvodljivosti… Da li će to zaista voditi ka nekom rešavanju pitanja jezera Gazivode, i na koji način će biti korišćen taj resurs? Zanima me i da li će deo sporazuma koji se tiče međusobnog priznavanja diploma sada, garancijom Sjedinjenih Američkih Država, biti primenjen tako da mladi ljudi više s time nemaju problema. Naravno da bih volela da nema zadržavanja u toj zoni koju nazivaju „mini Šengen“ — to je jedan mali prostor, gde vi na svakih par desetina kilometara imate neki problem… Pokazujem ova dokumenta, pokazujem ona dokumenta, ove tablice, one tablice… Prosto, ljudi imaju realne probleme, i ja bih volela da se zaista radi na njihovom rešavanju, ali nisam preterano optimistična da će se to i desiti. Volela bih, ali…

*Proizvodnju podkasta „Dan posle“ omogućile su Građanske inicijative