Prosvetari i dalje bez opreme za online školu, deca željna kontakta

Obrazovanje tokom kovid-krize u Srbiji je izazvala dodatne troškove i za đake i za nastavnike, a resorno ministarstvo nije dovoljno dobro odgovorilo na potrebe preosvetara. Deo đaka je zbog toga ostao bez pristupa kvalitetnom obrazovanju, a još nije poznato kako će se nadoknaditi zaostatak iz prethodne, pandemijske godine, zaključak je konferencije „Kako se školujemo u pandemiji“ koju su organizovali Fridrih Ebert Stiftung i Nova ekonomija.

Violeta Alfeldi, učiteljica u OŠ „Vladislav Ribnikar“, kaže da je stanje u obrazovanju sada još i dobro, nakon šoka koji je usledio u prvim mesecima korona-krize.

Ona navodi da su prosvetari u prvim mesecima bili uplašeni pre svega za život za zdravlje kolega, roditelja i dece, da je pandemija izazvala mnoštvo probleme za planiranje nastave, ali da su se učitelji ubrzo snašli.

„Rad u dve smene, premda zahtevan, doneo je dobre rezultate. Odlično smo prošli kako smo mogli da prođemo. Naravno, deca su se sa tehnologijom i onlajn nastavom neuporedivo bolje snašla nego nastavnici ili roditelji“, kazala je Alfeldi.

Kao potencijalnu manu ovakvog izvođenja nastave, ona navodi količinu informacija koja su deca morala sama da obrađuju, ali je pohvalil tehnički deo direktne komunikacije s roditeljima. Zabrinuta je naročito zbog vidnog nedostatka empatije kod dece koja su jako dugo bila zatvorena.

Predstavnica Granskog sindikata prosvetnih radnika „Nezavisnost“ Vesna Vojvodić Mitrović smatra da je podrška Ministarstva prosvete bila nedovoljna, a da iz krizne godine obrazovni sistem nije izvukao nijednu lekciju.

„To se videlo u septembru 2020. godine, trebalo je prethodno polugodište iskoristiti da bi se naučilo na greškama, pomerile neke granice i da u narednu školsku godinu uđemo osnaženi. Sindikat je zajedno sa udruženjem ‘Koraci’ u avgustu poslao dopis ministarstvu u kom smo predložili čitav niz mera kako bi mogli da (krizu) nekako okrenemo u svoju korist. Do danas nismo dobili odgovor na njega“, kazala je Vojvodić Mitrović.

Ona kaže i da su prosvetari podneli nesrazmerno veliki trošak izvođenja onlajn nastave, da je nemali broj njih podizao kredite da bi kupovali računare i ostalu opremu, kao da se isto desilo sa mnoštvim roditelja.

Problem sa nedostatkom opreme je bio naročito izražen kod osetljivih grupa, kao i u svim sredinama van najvećih gradova, navodi Vojvodić Mitrović.

„Računajte da imate u osnovnom i srednjem obrazovanju imate između 750.000 i 800.000. Minimum deset odsto n jih nisu imali pristup nastavi na odgovarajući način. Trajna posledica ovih školskih godina biće nedostatka obrazovanja. Deca sa okrnjenim obrazovanjem će ili odustajati od daljeg školovanja ili se vezati za modele koji će im garantovati prekarni rad… Posle godinu ipo dana i dalje ima nastavnika bez računara„, ocenila je ona.

Ona je navela i da problem sa prepisivanjem, koji se pojavio tokom onlajn testiranja oslikava dublju društvenu krizu.

„I meni su neki đaci rekli da ne mogu da im objasnim da ne prepisuju, kada imate visoko kotiranog političara  koji ima plagijat u doktoratu. Deca pitaju koliko su pesnici koje uče zarađivali, kada znaju da sada neko a napisan stih ili pesmu može da zaradi stotine hiljada, a da najbolji đaci raditi poslove na privremenim ugovorima“, zaključila je Vojvodić Mitrović.

Smiljana Jošić, sa Instituta za pedagoška istraživanja, navodi da su rezultati poslednjih anketa pokazali da je lični kontakt nešto što je nedostajalo, i profesorima i učenicima.

„Subjektivni osećaj i percepcija svih je da je nedostajala interakcija. Nastavnici su se osećali nesigurno, osećali su da im fali podrška, ali suština nastave je povratne informacije. Sada, kada vas gledam uživo i vi meni klimate glavom, vi mene podstičete da nastavim“, kazala je Jošić.

Stavovi učenika prema onlajn nastavi su uglavnom zavisili od prethodnog uspeha učenika.

„Đaci sa odličnim uspehom su mnogo su kritičniji, očekivali su više, želeli više, smatraju da je takva nastava nepravedna, da je bilo mnogo prepisivanja, a prepisivanju predmeta su se okretali i bolji đaci za predmete koji ih ne interesuju“, kazala je ona.

Jaz između Beograda i ostatka Srbije je postojao, ali pošto istraživači nemaju pristup podacima koje bi uporedili, jer u Srbiji ne postoje nacionalna testiranja, gde bi moglo da se vidi da li je kvalitet obrazovanja opao.

„I dalje imamo imamo međunarodno merenje rezultata, PISA i TIMS testiranja. Razlika u osvojenim bodovima između Beograda i ostatka Srbije je u proseku 50 bodova, što je dramatično kada se uporedi s regionom. Razlika u rezultatu zavisi u socioekonomskog statusa, prethodni TIMS ciklus ukazuje da se razlika duplirala i sada iznosi 31 odsto. Pilotiranje državne mature je zato dalo jako loše rezutate, kada smo pitali učenike zašto, za neke zadatke su rekli da su iz gradiva koje su slušali preko RTS-a, da ih ne računaju u potrebno znanje“, izjavila je Jošić. 

Gordana Plemić iz udruženja Roditelj  kaže da se tokom pandemije  kod dece pojavio otpor prema učenju, gubljenje radnih navika, što je je unelo „dosta nemira u porodice“-

„Obrazovanje nije bilo jednako dostupno za svu decu, moramo to da priznamo da bi znali šta treba dalje da radimo. Od roditelja i đaka smo dobijali identične odgovore, da njih niko ništa nije pitao, ni kroz đačke parlamenit i roditeljski saveta. Od dece smo dobijali najbolje odgovore, ona znaju šta se dešava i šta žele, uvek navode da bi voleli da ih više pitaju, da se njihove inicijative slušaju“, kazala je Plemi.

Kao primer za takvu direktnu komunikaciju, deca su predlagala alternativne načine za anonimno postavljanje pitanja ili upućivanja predloga školskoj upravi.