Reditelj Goran Nikolić: Film nije čudo od tri dana

Kada ljudima kažem da u mom filmu nijedan glumac sve vreme ne progovara ni reč, oni odmah okreću glavu. To im je prva asocijacija na nešto zatvoreno i hermetično. I bez obzira na to što sam filmu oduzeo to „meso“, mislim da svako može da to potvrdi, ovaj film baš to čini približnim širim narodnim masama. Trudio sam se da film ne bude za jednu vrstu publike, nego da svakom dam po nešto. I da nedostatak dijaloga kompenzujem, da vizuelno „puca“, zvuk takođe, kaže Goran Nikolić, reditelj čiji će dugometražni prvenac „Heroji“ biti prikazan 27. februara na 50. FEST-u.

                                                                          Goran Nikolić, FOTO: Paola Felix Meze

Na zvuku u filmu bez ijedne reči, radili su godinu dana. Želeli su da time kompenzuju nedostatak dijaloga između dva i jedina glumca u ovom filmu. Radnja se dešava u dva meseca nakon Kosovskog boja, kad je sve utihnulo. Ostali su posttraumatski sindromi, strahovi od toga šta je nakon svega ostalo i želja junaka da se što pre vrati kući i uveri se da je sve ostalo netaknuto, kaže Nikolić.

Šta publika može da očekuje da vidi, komercijalni ili autorski film?

Film iziskuje gledaoca koji zaista želi da vidi film, a ne da ubije vreme. Nisam želeo ni da stvorim komercijalni film, a ni autorski. Već nešto između, a to je autorski film sa komercijalnim tempom. Trudio sam se da ne ignorišem tempo, a ni osećaj publike. Scene u filmu traju sve dok imam šta novo da kažem i pokažem, da ništa ne bude samodovoljno. S druge strane, ovaj film dosta podseća na ona vremena kada su filmovi bili sinematični, a verujem i da će za 150 godina, ako film kao umetnost opstane, biti aktuelan i bez utiska da ga je pregazilo vreme. 

Zlo u filmu prikazano je na zanimljiv način. 

To je omnipotentno zlo u formi Turaka koje se povremeno pojavljuje. Bez da im publika vidi oči, u nemogućnosti je i da im pronikne u dušu, ako je uopšte imaju. To što je glavnim junacima sve vreme turska banda za vratom jeste upravo neophodna drama.

                                                                             Goran Nikolić, FOTO: Paola Felix Meze

Na filmu ste radili sedam godina. Šta je teže biti, reditelj ili finansijski stručnjak?

Sa glavnim glumcem Mladenom Soviljem radio sam pune dve godine. Zbog nedostatka budžeta za vlasuljara, morao je da pušta kosu i bradu. To nas je poprilično guralo u špic s vremenom jer je morao da se posveti nekim drugim projektima gde je trebalo da izgleda totalno drugačije. Takođe, i zvuk smo radili preko godinu dana. I pandemija nam je dosta odmogla, ali verujem da smo uradili odličan posao pre svega jer jedina dva glumaca imaju neverovatnu hemiju i to smo uspeli da „uhvatimo“. A što se novca tiče, nama su nestale finansije desetog dana snimanja. Otišli smo kod distributera i kada smo mu pokazali šta smo do tada snimili, rekao nam je da nismo normalni i odmah dao novac za nastavak. 

Izjavili ste da je ovaj film Vaš patriotski čin. 

Moj patriotski čin se najbolje ogleda u tome kako ja uzdižem običnog srpskog čoveka, patriotu. Ovaj čovek nema ime, može da bude bilo ko ko je uspeo da preživi Kosovski boj i ko je spreman da da život za slobodu svog naroda. S druge strane, film pokazuje da taj patritizam nije nešto lako što danas zamišljaju mnoge „patriote“. 

U filmu vidimo fantastične pejzaže, čini se netaknutu prirodu i lepe boje. Gde ste sve snimali, a da se ne bojite da će neka bandera uleteti u kadar?

Na više lokacija, Paraćin, Deliblatska peščara, Tara, Zlatibor, a u Lipovici kod Beograda smo sasvim slučajno pronašli ostatke scenografije za seriju „Nemanjići„. U blizini te lokacije, na kojoj se snimao i Južni vetar, jedina scena sa Berčekom, nalazi se ergela konja, a to nam je trebalo za jednu flešbek scenu gde junak timari konja i sprema se za boj, to nam je baš leglo da bolje nije moglo.  

Kako ste došli do kostima Žarka Lauševića koji je nosio u filmu „Boj na Kosovu“? Taj kostim nosi glavni junak Mladen Sovilj.

Nekako karmički smo, hteli mi to ili ne, otpočetka bili povezani sa Šotrinim filmom koji pominjete. Otišli smo u Avala film i čovek koji nas je tamo dočekao da nam izda neophodne rekvizite, prolazeći pored štita i mača, rekao nam je da je to Laušev kostim iz Boja na Kosovu. Shvatio sam da će nam to i te kako biti od koristi.

Kako ste ubedili Žarka Lauševića da bude deo ovog projekta, u kom trenutku i čime ste ga „kupili“?

Kada sam ga kontaktirao, rekao mi je da mu pošaljem link ka filmu da pogleda. Odbio sam jer sam želeo da dođe na privatnu projekciju i pogleda ga na platnu u punoj rezoluciji, pa da onda odluči da li će biti deo ovog projekta. Ovaj film konkretno ostavlja jači utisak kada se gleda na velikom platnu. Nakon te projekcije, u obližnjem kafiću, Lauš je pristao kada smo mu objasnili da nam je baš on, veliko glumačko ime, neophodan da ne bismo bili usamljena grupa hazardera. I tako je pristao. Tekst koji smo pisali dramaturg Kosta Peševski i ja mu se jako dopao, a meni to što sam uspeo da izvučem iz njega taj umorni-svega mi je dosta – glas. 

                                                                 Goran Nikolić, FOTO: Paola Felix Meze

A da nije pristao Laušević, ko bi bio sledeći koga biste pozvali?

Hteli smo da to bude neko ko je glumio u Boju na Kosovu. Ideja da, ako ne pristane Lauš, bila je da pozovemo Voju Brajovića ili Svetozara Cvetkovića. Nažalost, velike glumačke legende iz tog filma su nas napustile, izbor je bio veoma sužen. Hteli smo da to bude neko ko je glumio u Šotrinom filmu iz 1989. godine.

Ideja da u filmu uopšte postoji narator nije se javila na početku, već nakon prve ruke montaže.

U januaru 2019. se prvi put rodila ta ideja kada su nam distributeri rekli da ipak moramo nešto da damo publici jer većina dolazi u bioskop da ubije vreme. Zato smo odlučili da ubacimo naratora, ali ne da bismo se dodvorili ikome i pokvarili sve ostalo u filmu, već da opišemo to što junaci osećaju, a ne izgovaraju.