To što je pre dve godine donet zakon kojim se rokovi plaćanja ograničavaju na 60 dana ne znači ništa, jer se ne primenjuje. Broj nelikvidnih preduzeća se povećava, a plaćanje se ponovo oteglo na više od 150 dana.
Prvo sa plaćanjima kasne država i javna preduzeća, a privredici uglavnom ne kasne zato što neće da plate, nego zato što nemaju odakle. I tako lančano za sobom u propast vuku i svoje poverioce.
Prema istraživanju Nove ekonomije, a prema rečima privrednika, država i javna preduzeća su glavni generator nelikvidnosti. Kad je donet Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, 70 odsto dugova privatnom sektoru bila su potraživanja od države, najviše lokalnih javnih preduzeća, zatim republičkih javnih preduzeća i državnih institucija.
Mnogo je zakona u Srbiji koji se slabo ili nikako primenjuju, a zakon kojim su ograničeni rokovi plaćanja obaveza države i preduzeća je među onima za koje se u startu znalo da će biti mrtvo slovo na papiru.
Pripreman je u vreme kad je ministar finansija i privrede bio Mlađan Dinkić koji je imao nerealne ambicije da rokove plaćanja približi evropskom proseku, što je u situaciji nesređenih javnih finansija i opšte besparice, u kojoj je Srbija i sada, nemoguća misija. Stoga nimalo ne čudi što je sadašnji prosek plaćanja od 125 do 140 dana približan onome kad je počela primena tog zakona, aprila 2013. godine.
Glavni cilj Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama trebalo je da bude povećanje likvidnosti srpske privrede, a da bi preduzeća plaćala svoje obaveze u roku, moraju da budu likvidna.
Iako je njime predviđeno da država, uključujući i lokalne samouprave, sva plaćanja obavlja u roku od 45 dana, i sada se dešava da oni koji su odradili neki posao za državu čekaju na naplatu i po nekoliko meseci, što je neke preduzetnike nateralo čak da obustave biznis.
Takođe, i većina isplata među preduzećima obavlja se u rokovima koji su dva do tri puta veći od zakonom propisanih 60 dana. Za nepoštovanje rokova plaćanja predviđene su veoma visoke novčane kazne, ali nema primera o plaćenoj kazni jer se na utuženja malo ko odlučuje, računajući da je to uzaludan posao, pošto dužnici uglavnom ne plaćaju zato što neće već zato što nemaju odakle.
Pre nego što je donet zakon o ograničenim rokovima plaćanja, prosečan rok naplate u regionu bio je 69 dana, a u Evropi 40. Srbija je, uz Bosnu i Hercegovinu, sa prosekom od 130 dana, tada bila, a i sada je, neslavni rekorder, što najbolje pokazuje da se krizi likvidnosti srpske privrede ne vidi kraj. Pre tri godine privrednici su tražili takav zakon, kao slamku spasa, ali su sada razočarani njegovim efektima.
