U Srbiji je više od 2,3 miliona zaposlenih, a svaki treći radi u javnom sektoru. U odnosu na evropski presek, naš javni sektor upošljava tri puta više radnika.
Plate u državnim preduzećima veće su za skoro 200 evra u odnosu na prosečne zarade.
Sama najava reorganizacije javnog sektora i mogućnost otpuštanja, izazvala je lavinu reagovanja i negodovanja. Jer, država se pokazala kao najbolji poslodavac, koji ne samo da se stara za svoje zaposlene dok rade već se brine da i kada ostaju bez radnog mesta dobiju otpremninu od 200 evra, da imaju pravo na novčanu nadoknadu na evidenciji nezaposlenih i da ih obezeđene dopremi do penzionerske kase.
Sve to, dakako, obezbeđuje im se iz budžeta kojeg pune svi građani ove države, pa i oni koji danas rade u privatnom sektoru u kojem nemaju nikakve garancije ne samo za otpreminu ukoliko ostanu bez radnog mesta već čak ni da će ikada dobiti svoju poštenu zarađenu platu.
Naime, sve ono što imaju zaposleni u državnom sektoru nemaju radnici kod privatnika. Ne samo da im je plata znatno manja nego u državnom sektoru i javnim preduzećima već često na nju čekaju mesecima, a nije retko da je nikad i ne dobiju.
Dok Zakon o radu vodi računa o otpreminama u slučaju ostanka bez radnog mesta u državnim preduzećima i službama, o radnicima zaposlenim kod privatnika niko brigu ne vodi, niti imaju mogućosti da na bilo koji način u slučaju da gazda bankrotira naplate neisplaćene plate.
Naime, kada privatnik stavi katanac na firmu, zaostale plate radnici ne mogu čak ni sudski da naplate. To što im gazda godinu ili dve nije isplaćivao zaradu, a oni se nadali da će ipak opstatiti i čuvali radno mesto, nakon bankrota tera radnike na prosjački štap. Stručnjak za razvoj i investicije Mahmud Bušatlija smatra da je to greška loših zakona, pre svega Zakona o radu.
„U privatnom sektoru u slučaju propadanja preduzeća koje ima veće dugove nego kapital praktično nema načina da se radnicima isplati ono što im se duguje. U dobro uređenim zemljama zakoni o radu imaju odredbe koje kažu da je plata trošak firme, kao i sve ono što proizilazi iz nje, te je obaveza koja se mora ostvariti, i u mnogim zemljama je upravo to preče od svega ostalog u slučaju da firma bankrotira. Kod nas je pak moguće da neko godinama ne plaća poreze i doprinose i da ne bude za to nikada ne bude kažnjen”, objasnio je Buštalija.
Po oceni ekonomiste Miladina Kovačevića u privatnom preduzeću nakon gašenja sve ide po stečajnom postupku, a kada je već tako onda najčešće nema novca za dugove prema radnicima.
„Jednostavno, brigu poslodavca ne može preuzeti drugi poslodavac, ne može država preuzeti brigu o privatnom preduzeću koje je otišlo u stečaj i njegovim radnicima”, ocenio je Kovačević.
Dakle, država nema obavezu da nadoknadi neisplaćene plate radnicima koji su radili kod privatnika, a to ne može da učini ni novi poslodavac koji kupi preduzeće u stečaju. Tako se radnici koji su naivno verovali da će jednom dobiti sve zaostale plate suoče sa surovom stvarnošću da su njihovi novci i uloženi rad ničija briga.
Pazi državu. Daju kao pare i onda uzimaju za doprinose više od pola.
Baš korektno.