Uštedi dinar na hlebu, baci dva kroz prozor

Vlada Srbije usavršava (inače nasleđenu) tehniku nadaleko poznatog presipanja iz šupljeg u prazno. Na jednoj strani uzima i dovodi veliki broj ljudi još bliže rubu egzistencije, a na drugoj strani nepotrebno rasipa i krajnji efekat je – nula. Evo primera koji je izneo član Fiskalnog saveta Vladimir Vučković: efekat takozvanog solidarnog poreza koji je razrezan državnim službenicima donosi uštedu od 10 milijardi dinara. Tačno onoliko koliko je na drugoj strani izgubljeno na ime plaćanja naknada šteta, penala, kazni i ostalih troškova zbog neispunjavanja ugovora, povreda prava fizičkih i pravnih lica koja su zbog toga presavila tabak, tužila državu i dobila sporove.

Ako se ispostavi da je i ovaj solidarni porez nezakonit ili čak na primer i neustavan, kao i smanjenje penzija kao stečenih prava, pa građani i po tom osnovu presaviju tabak i tuže državu, može se desiti da u neto efektu budžet umesto uštede, uđe još i u minus. Ali, o tome će da se misli sutra, ili će da misli neka buduća vlada, pa to sadašnju i ne zanima.
Evo i drugog primera, koji nije ekonomski nego fudbalski: izvesni „navijač“  Bogdanov i njegova družina državu su (ponovo) koštali ne samo bruke, nego i 100.000 evra koliko nas je UEFA kaznila zbog one čuvene utakmice i gubitka tri boda, a time možda i daljeg igranja na evropskom prvenstvu. Kad ispadnete sa evropskog prvenstva, nemate ni prihode od 10 miliona evra pa naviše. Te pare idu Fudbalskom savezu, plasman na evropsko prvenstvo podiže vrednost naših igrača koje klubovi posle mogu skuplje da prodaju i zarade novac. Ako ga ne zarade, znamo da ih država dotira, na primer preko javnih preduzeća. Dakle, veza sa državnim novcem je očigledna. 
A koliko nas je koštala sva ona policija za obezbeđenje i ostali troškovi utakmice, to niko i ne pita. Ne znamo ni koliko nas je u novcu ukupno koštao i onaj performans istog majstora Bogdanova u Đenovi. Da li je sada neumesno podsetiti na obećanje premijera da će se od novca koji se više neće davati klubovima i njihovim navijačima, formirati fond za lečenje bolesne dece? Kad već državni RFZO za to nema ni sluha ni para. Obećano, pa zaboravljeno.
Pa onda treći, valjda najbizarniji primer: seća li se iko još opskurnog lika Miladina Kovačevića, onog „studenta“ koji je skoro nasmrt prebio drugog studenta na američkom koledžu, pa mu je naš konzulat omogućio da pobegne, što je izazvalo diplomatski skandal sa Amerikom? Pošto to nije bilo dovoljno, država je za njega platila kauciju od čak milion dolara. Platili smo, dakle, mi poreski obveznici, umesto da su platili njegovi roditelji koji su ga takvog poslali u svet. Od toga bi se na lečenje poslalo bar desetoro dece, umesto što priloge još skupljamo SMS porukama. 
Ovakvo ponašanje, dakle, nije od juče, nije ga uvela ova vlada, već ga je nasledila od prethodnih. Ono što je logično i blisko zdravom razumu, kod nas uopšte nije obavezujuće da se primeni. Sadašnja vlada je uvela još i jednu inovaciju: ubrzano etablira paralelnu stvarnost, očekujući (da parafraziramo onaj nesrećni slogan RTS-a) da verujemo njenim, a ne svojim očima. Pa tako, prema istraživanju NALED-a, prošle godine je 30 odsto preduzeća u anketi izjavilo da je moralo da otpusti radnike. A ministar za rad Aleksandar Vulin, čovek sasvim nepoznate radne biografije, tvrdi da se zapošljavanje povećava konstantno u poslednjih sedam meseci.
Gde su se, dakle, ti ljudi zaposlili? U privredi nisu, pošto i prema proceni EBRD ona ove godine ulazi u recesiju. To se vidi i po rebalansu budžeta, po padu prihoda od poreza na dohodak. U državnom sektoru (valjda) nisu, jer je tamo Vlada dekretom zabranila zapošljavanje. A opet, ako se ta zabrana poštuje i ako se smanjuju plate korisnicima budžeta, kako je onda masa plata povećana za 45 milijardi dinara u odnosu na 2012. godinu? 
Nelogičnosti, dakle, na sve strane. Sve ih povezuje jedna stvar: nema sistema, nema prioriteta, nema čvrstih institucija koje funkcionišu po strogim pravilima, bez obzira na smene vlasti. Zato je sve ovako haotično i neorganizovano. Potpuno suprotno od principa na kome funkcionišu bogate države, kao i bogati pojedinci  – tačno se zna za šta se i koliko troši, a gde se i koliko štedi. Ne štedi se dinar na hlebu, da bi se dva dinara bacila „kroz prozor“.