Svakog dana neki cirkus

Svakog dana neki cirkus. Na kraju pronađosmo i neeksplodiranu bombu iz Drugog svetskog rata, koja nikako nije cirkus, ali se nezgodno uklopila u niz. Toliko nam se dimnih bombi „ubacuje u dvorište“ da čovek od silnog dima ne može da razazna šta se dešava – da li se spremaju vanredni izbori, da li traju završne borbe unutar SNS-a, da li se samo skreće pažnja građanstva sa činjenice da ništa konkretno, u cilju poboljšanja njihovog života, nije urađeno. A prošlo je godinu dana.

I sada, umesto da se bavimo samo time kako da zaposlimo ljude, pošto u Srbiji ima mesta gde nijedno preduzeće ne radi, kako da motivišemo investitore, domaće ili strane svejedno, da otvore radna mesta, jer po nekim gradovima ima duplo više nezaposlenih nego zaposlenih, kako da svoju decu školujemo i pripremimo za budućnost, mi celu političku scenu pretvaramo u rijaliti. Više se ne zna ko za koga, a ko protiv koga tu radi. I što je najgore, oni koji na to ukažu, to su neki neprijatelji, ili u najboljem slučaju, nisu prijatelji. Niko ne pominje da mi svi vlast biramo i plaćamo da o našem trošku radi u našem interesu. Ovo što se sada dešava jeste o trošku građana, ali nije u njihovom interesu.
Do sada su se vlade bar pravile da su tim, a vladajuće koalicije se koliko-toliko trudile da ostave utisak nekog zajedničkog rada. Sad je i to ukinuto. Pa tako od ministarke energetike čujemo da „ima jedan ministar u Vladi“ koji radi protiv interesa Srbije. Premijer, opet, o tome ništa ne zna. Prvi potpredsednik Vlade ćuti. Onda petnaestak dana nagađamo ko bi to mogao biti, sve dok jedan inače jako obavešteni dnevni list „od izvora iz Nemanjine 11″, dakle sa obaveštenog mesta, ne sazna da je ministar privrede ta „krtica“ koja prikuplja informacije o svojim kolegama „pa ih posle šalje u Brisel“. Kao da gledamo „Belu lađu“.
Pa onda novi događaj – savetnik predsednika Srbije Oliver Antić dramatično nas obavesti da će „sutra biti otkrivena afera prema kojoj će sve ostale biti smešne, koja će uzdrmati finansijski sistem iz temelja, razmera sličnih onoj u Hrvatskoj, zbog koje je uhapšen Sanader“. Sutradan svi čekamo šta će da bude, kad ono, pojavi se izvesna ličnost pod imenom Domagoj Margetić, koji nam „otkrije“ priču kako je Mlađan Dinkić „prao novac sa Kipra“, a i vršio mutne radnje sa prodajom Mobtela. I to je to. Da je ovako nešto rekao savetnik Baraka Obame, Angele Merkel, ili koga god, berze bi „poludele“, finansijsko tržište bi pretrpelo težak udarac i neko bi sigurno odgovarao.
Kod nas, da bi se ovaj ispad nekako zabašurio, na sva zvona se iznenada objavi kako je upravo „udario grom“ posred dilera droge. Angažovane su hiljade policajaca, pohapšene stotine dilera i zaplenjeno 18 kilograma heroina. Sa stanovišta građanke koja se ne razume ni u policiju ni u heroin, da li je dozvoljeno pitati – zar sad treba da se oduševimo i tapšemo policiji zato što je počela da radi svoj posao, odnosno hapsi dilere droge? Ili, zar ona to ne radi stalno, da ne kažemo svakog dana? I treće, je li moguće da u Srbiji ima tako malo droge, pa je zaplena 18 kilograma dobar rezultat ovako opsežne akcije? A sa druge strane, državni vrh lično viri u peć Termoelektrane „Nikola Tesla“ da proveri je li stvarno izgorelo skoro dve tone te iste droge.
A šta imamo sa ove druge strane, od koje se živi? Novih investitora nema, neki i odustaju, najavljeni Arapi nikako da stignu, o njihovom superpovoljnom zajmu od par milijardi više se ne govori, prodaja Vršačkih vinograda prerasla je u (opet političku) aferu, Južni tok problematizuje Evropska unija, deficit budžeta je 7%, a atmosfera je sve samo ne „privlačna“ za poslovanje… Misli li iko od čega ćemo mi da živimo? Od afera, skandala i zabave za narod sigurno nećemo.