Zapaljiv vazduh i opasne namere

Kako li se osećaju oni nesrećni radnici, na primer Goše iz Smederevske Palanke, koji bukvalno nemaju ni hleba da jedu, pa im se jedan kolega zbog toga i ubio, kad uveče očajni dođu kući, uključe televizor jer drugi „prozor u svet“ i nemaju i vide umivene i sladunjave pričice o Malom Aleku koji se zaputio kod bibliotekarke Nade da joj vrati knjigu posle 35 godina čekanja, pošto on uvek drži reč. Te se knjige setio sasvim slučajno baš u kampanji za predsednika Srbije.

Kako se osećaju oni silni roditelji koji svojoj deci nemaju šta da daju ni za ručak ni za užinu, kad gledaju drugi ušećereni spotić gde neka razmažena dečurlija galame na majku, a ova sluđena vadi testav ‘lebac iz rerne koju nije ni uključila. Da li doživljavaju kao direktnu pretnju poruku ovog nadrealnog spota, da će ono ušljepano testo ubuduće da jedu ako ne budu glasali za Malog Aleka? Dakle, koliko god im je loše, može da im bude još i gore, čisto da imaju na umu.

Kad ovaj tekst bude pred čitaocima, već će biti poznato da li su se Vučićevi oponenti izborili za drugi krug izbora, ili je sve rešeno u prvom. Ako bude drugog kruga, ima i neke male šanse da se koliko-toliko vratimo normalnosti. Ako ne sad, a ono uskoro. Ako se sve reši u prvom, tad će tek svi oni koji su se osmelili da se suprotstave vlasniku svega postojećeg, da vide svoga boga. Jer je naprednjačka vlast i do sada (posle malih početnih prenemaganja da smo, kao, svi ravnopravni građani države Srbije) vladala isključivo uz pomoć straha, pretnji, ucena, autobusa punih očajnih ljudi i konstantne medijske manipulacije iz svih raspoloživih oružja, sasvim neopterećena ni minimalnom istinom niti obavezom prema onome što je koliko juče izrečeno. Svi koji na to ukažu, mrzitelji su i neprijatelji. Mnogi su odmazdu već i osetili. 

Zato su u pravu oni koji upozoravaju da je situacija postala opasno naelektrisana i da malo fali da postane zapaljiva. Osim što svi koji ne pripadaju novouspostavljenoj naprednjačkoj klasi sve teže uspevaju da prežive od svog poštenog rada, pa se Srbija deli na one kojima je na raspolaganju sve i na one koji mogu slobodno da crknu, društvo se pocepalo još po jednom šavu: oni koji ne pripadaju sistemu vrednosti po kome je sve dozvoljeno ako smo „mi“ a ni zakoni ne važe ako ste „oni“, stavljeni su u poziciju da se osećaju kao da su totalno izvan sistema, slobodni samo da se isele na drugo mesto, ako im se ovaj novi poredak stvari ne sviđa. Oni koji su dovoljno mladi, dovoljno obrazovani i dovoljno hrabri poruku su shvatili i skoro u konvojima beže iz Srbije.

Mi koji više nismo ni dovoljno mladi ni dovoljno hrabri, niti želimo da budemo isterani iz (i naše) zemlje, imamo samo dve opcije – da savijemo kičmu i da ćutimo i trpimo dok se i poslednji pametan čovek ne iseli odavde, a mi krenemo da strepimo da nam ne upadaju i u kuće pošto više napolju neće imati šta da se uzme, ili da se pobunimo dok još ima vremena. A pobuna bi bila elementarnog karaktera. Svako ko tako misli, treba javno da kaže: da insistira na poštovanju zakona koji moraju da važe za sve; da insistira da osuđeni kriminalci ne šetaju ulicama već da leže u zatvorima; da se protivi razaranju svih institucija države; da se protivi vladavini ljudi sa lažnim diplomama; da se protivi ovolikom zaduživanju zemlje; da se protivi sklapanju dilova sa raznim investitorima mimo tendera; da se protivi davanju našeg novca raznim „investitorima“ bez uvida javnosti; da se protivi i Savamali i Beogradu na vodi; da se protivi govoru mržnje i širenju podela u društvu; da se protivi nekažnjenom blaćenju ljudi; da se protivi svakodnevnim lažima i manipulacijama bedom i nesrećom najnesrećnijeg dela Srbije; da se protivi dualnom obrazovanju kao nametanju večitog siromaštva našoj deci i svođenju na bednu radnu snagu bez mozga i šanse u životu.

Da li je potrebno još nabrajati ili je ovo dovoljno? Kome ovoliko nije dovoljno, neka sedi i čeka dok bahati ljudi koji ne poznaju nikakvu sramotu, a dočepali su se vlasti, ne dođu i po njega.