Maraton iz našeg dvorišta

Sudeći po društvenim mrežama, ko se ove godine nije pojavio na Beogradskom maratonu da protrči makar neki metar, uopšte nije u trendu. Svi su kačili svoje fotografije u sportskoj opremi, trudili se da istrče „barem“ polumaraton, mediji su tome posvetili vanrednu pažnju, a i naši „gradski oci“ su se istakli u akciji. Polumaraton je, kako mediji tvrde, istrčao i naš nadaleko čuveni gradonačelnik Siniša Mali. Na stranu komentari zlobnika da je trčao kao što je pisao i doktorat – istrčao je na startu i utrčao na cilj.

Ovde nije bitno to, nego nešto sasvim drugo. Ovaj maraton mogao bi se tretirati kao još jedan dokaz koliko smo skliznuli u totalno paralelnu, ili kako bi se žargonski reklo „fejk“ stvarnost. Došli smo dotle da se sami igramo u svom dvorištu, govorimo sebi koliko smo lepi, uspešni i pametni, sasvim neopterećeni činjenicom da se u tom dvorištu sami igramo, sami slušamo svoje nadrealne priče i već ozbiljno počinjemo da uobražavamo kako je sve to istina. 

Zašto je tu zanimljiv baš Beogradski maraton? Činjenica je da ga je Evropska atletska federacija izbrisala iz svog kalendara događaja i to u dve kategorije: prvo, oduzeta mu je sertifikacija kvaliteta „Running for all“, a drugo, skinut je i iz opšteg kalendara evropske atletike gde je do sada bio izlistan kao nacionalni događaj sa međunarodnom licencom. Razlog je veoma neprijatan i ne govori ništa dobro o organizatorima – atletičari su se nekoliko godina unazad žalili Evropskoj atletskoj federaciji da im nagrade nisu isplaćivane. Ili srpski rečeno – prevareni su.

Naravno da niko ne brani ni privatnom preduzeću Beogradski maraton d.o.o da i dalje organizuje ovu manifestaciju, niti srpskoj Atletskoj federaciji da je podržava, niti Ministarstvu omladine i sporta da je pomaže iz budžeta, a ni sponzorima da sponzorišu događaj ako ocene da im je to dobro za imidž. Ali će to ubuduće, uključujući i nedavno završeni ovogodišnji maraton, da rade u svom dvorištu, bez „mešanja“ sa ostatkom Evrope i sveta jer ih u relevantnom kalendaru – nema. To za sobom povlači nusposledice – ovde će da dolazi samo, recimo, treća liga atletičara koji ili nekim slučajem nisu još čuli za ovaj običaj neplaćanja pobednicima, ili im je dovoljno samo da negde otputuju i trče. Tako da je dođaj i po tom osnovu provincijalni. 

Primera radi, pobedničko vreme na ovogodišnjem Beogradskom maratonu bilo je 2 sata, 21 minut i 12 sekundi, dok je recimo naš maratonac Darko Živanović 2012. godine u Roterdamu istrčao za 2 sata, 17 minuta i 10 sekundi, da bi se uopšte kvalifikovao za Olimpijske igre u Londonu.

U Srbiji sve ovo uopšte nije prepreka da i dalje slušamo kako je Beogradski maraton „sličan“ njujorškom ili londonskom, pa se radi potenciranja „sličnosti“ čak i tempira da bude istog dana. I nije problem to sve, nego činjenica da građani sve ovo prihvataju i pristaju da u tome učestvuju.

Šta nama sve ovo govori? Umesto da se neko od nadležnih prizvao pameti, pozvao organizatore na odgovornost, ili bar tražio da pruže objašnjenje zašto godinama nisu plaćali pobednicima obećane nagrade, uprkos obilatoj pomoći države u novcu, logistici i svemu ostalom, već je sada praktično Srbija dospela na loš glas i jednostavno precrtana iz kalendara kao krajnje nesolidna, svi se prave kao da se savršeno ništa ne događa i nastavljaju da „trče svoju trku“ u svom dvorištu.

Ovo je primer, ali samo primer, za sve što nam se godinama događa. Zato nije ni čudno, ili bar ne treba da bude, kako vladajućoj garnituri polazi za rukom ovoliko već krajnje bezočno ignorisanje istine i elementarnih činjenica. Pa tako predsednik Vlade Republike Srbije mrtav hladan izjavi kako u Srbiji skoro da više i nema nezaposlenih, sve ih je zaposlio. Ili da smo mi još malo pa na nivou standarda evropskih zemalja. Ili da je izgradio više puteva nego Tito. Ili da su svi „naši prijatelji“ u svetu oduševljeni našim uspesima i ekonomskim reformama. U normalnim zmljama i u normalnim uslovima, ovo bi bilo toliko apsurdno da bi izazvalo salve negativnih reakcija, u odbranu zdrave pameti. Pa bi onda možda i prestalo. Kod nas sad već prolazi skoro pa nezapaženo. Manjina koja još pokušava da odvoji fikciju od stvarnosti samo odmahne rukom i nastavi dalje, ali većini izgleda polako popuštaju filteri za odvajanje istine od fikcije ili, srpski rečeno, presnih laži i počinje da prihvata da je sve ono što se izgovara istina. A to ne govori dobro o opštem stanju duha u kome nam se društvo nalazi.