Dobra vest za mlade preduzetnike

Najzad jedna dobra vest u najavi – može da se desi, mada još ne mora da znači, da će država od sledeće godine početnike u biznisu osloboditi poreskih obaveza u prvih godinu dana rada. To je najavio ministar finansija Dušan Vujović, a podržao Fiskalni savet, sa obrazloženjem da ovo nije veliki trošak za državu, a jeste velika korist za mlade ljude koji se upuštaju u sopstveni biznis.

Prema objavljenoj analizi, ove olakšice koristilo bi najmanje 8.000 novih preduzetnika, troškovi ne bi bili ni dve milijarde dinara, što je čak osam puta manje od raznih podsticaja koji se sada daju za zapošljavanje. Član Fiskalnog saveta Nikola Altiparmakov pozdravlja ovu meru i kaže da je to, na koncu, i pravednije. Sa tim se treba složiti – svi će dobiti istu šansu da „proplivaju“, pa posle neka pliva kako ko ume.

Za ovaj potez zalagale su se godinama i „Nova ekonomija“ i potpisnica ovih redova sa jednim jednostavnim argumentom – umesto da „podstičemo“ strane investitore milionima i desetinama miliona evra bez jasnih kriterijuma i ideje šta se tačno time postiže, ovde je stvar jasna: sa malo novca pomažemo našim mladim, hrabrim i pametnim ljudima da sami sebi, a možda i još nekome, obezbede zaposlenje. 

To je najmanje što ova država može da učini, kad već pre toga nije učinila ništa. Niti se podstiče preduzetničko znanje, niti preduzetničke vrednosti, niti se ceni i promoviše pošteni rad. Naprotiv. Uspostavljena je atmosfera u kojoj na površinu isplivavaju najgori a podobni, uz jednu posebnu bizarnost –  kao vrlo unosno patentirano je novo, inače sasvim amoralno, „zanimanje“ bota. To su izvesni ljudi koji se rasporede po javnim preduzećima na primer i onda po ceo dan što ružnijim rečima „časte“ protivnike vlasti po društvenim mrežama, a vođu hvale bez mere i smisla. Za to dobijaju platu, sumnja se, veću od lekara.

I šta će mlad čovek koji to ne želi da radi? Umesto da besomučno šalje svoj CV na hiljadu adresa i troši godine u čekanju, odvaži se da sam nešto započne, ali mu se na leđa odmah navali džak od sto kila.

Kako? Pa jednostavno: ako otvori preduzetničku radnju, što je najverovatnije i najjednostavnije, poreski nameti počinju da mu otkucavaju kao taksimetar od prvog sekunda. Zavisno od opštine i delatnosti, ti nameti idu, okvirno, od 15.000 pa do 40.000 dinara mesečno. Samo to, bez svih ostalih troškova. I što je najgore, i ti porezi i doprinosi su krajnje neizvesni, jer se konačna poreska rešenja čekaju i više od godinu dana. Da li je za to vreme uopšte nešto zaradio, njegov je problem.

Ovu muku muče i oni koji su uspeli da prežive prvu godinu, jer te poreze i doprinose plaćaju praktično napamet – konačna poreska rešenja ozbiljno kasne, pa kad najzad stignu, često se ispostavi da su sume povećane i čovek dobije neočekivani finansijski udar od par stotina hiljada dinara razlike koju mora da plati.

I to je težak apsurd: valjda bi bilo normalno i logično da čovek unapred zna sve troškove koji ga očekuju pre nego što započne posao, da bi mogao da napravi računicu i da bi procenio da li mu je biznis plan održiv ili nije. Bez toga, on u posao kreće praktično napamet. U tom smislu, ovo bi morao da bude sledeći važan zadatak – da se Poreska uprava ažurira i poreska rešenja šalje na vreme, unapred za sledeću godinu, a ne unazad tek posle godinu ili više dana.

Ako se bar ovaj prvi korak, oslobađanje poreza u prvih godinu dana za početnike u biznisu, zaista napravi, to je korisno ne samo za te mlade i u ovim nemogućim uslovima krajnje hrabre ljude, nego i za sam državni budžet na duže staze. Logika je i ovde sasvim jasna: umesto da nekome natovarite na leđa troškove koje on ne može da plati i cedite ga do poslednjeg dinara dok najzad ne propadne, odustane i završi na birou rada kao teret, logičnije je obrnuti priču. Dajte mu da diše i oslobodite ga plaćanja dok se ne osposobi da radi i počne da zarađuje, pa će onda da plaća i sebi platu i državi porez. Sasvim jednostavno.