Jedan veoma srećan dan

Pošto svi znamo ko je najzaslužniji za konačno otvaranje Muzeja savremene umetnosti, kao i za sve ostalo, postavlja se pitanje zašto je pokušaj da se unese njegova fotografija shvaćen kao politička provokacija i sprečen uz asistenciju policajca

Deceniju očekivano otvaranje Muzeja savremene umetnosti na Ušću moglo je da prođe kao nešto sasvim obično, čak ispotprosečno, iako je u 7×24 feštu utucano 30 miliona dinara. Ali, treba se roditi pod srećnom zvezdom da zakačiš sve ekskluzivne momente: hapšenje, pa onda još jedno, iskakanje strujne faze, svađu sa dežurnim, i još ponešto što je uveličalo istorijski događaj.

O njegovom značaju podosta je rečeno tokom samog svečanog čina izjutra, koji sam instinktivno preskočila, sita govorancija i samočestitanja povodom svega i svačega. Mediji su preneli da je ˮskup uveličao“ dolazak premijerke Brnabić, predsednice Skupštine Maje Gojković, Malog Siniše, (još malo) gradonačelnika prestonice i drugih velikodostojnika poput Vukosavljevića i Tasovca, aktuelnog i ex ministra kulture. Svima koji su se obratili auditorijumu, ovo je bio ˮveoma srećan dan“. I njima su zvezde bile milostive. 

Došla sam uveče, povedena glasinom da je ˮneki performans“, a van protokola, zakazan za 20 časova. Zgrada je bleštala u punom sjaju, kao i prilazni putevi, i krcati parking, na kome se zatekla i policijska ˮmaricaˮ. Prizor je podsetio na zimski protest, kada se na okolnoj poljani (i pored snega znatno zelenijoj nego sada), okupilo mnogo nezadovoljnih prolongiranjem rekonstrukcije Muzeja u beskraj. I valjda, bili očekivani neredi. Razumljivo sa aspekta vlasti za taj momenat, ali zašto ˮmurijaˮ u tom opsadnom broju sada, kada svi dele sreću povodom konačnog otvaranja?

Hapšenje umetnika

Razlog se ubrzo ukazao, jedan policajac je sprovodio umetnika Vladana Jeremića (bez lisica). Tad shvatih da je performans o kom se šuškalo jedna od akcija Salona nepotkupljivih čiji je Jeremić bio jedan od organizatora. Osmišljenog u cilju ukazivanja na sve što se o kulturi ćuti, dok se pompezno otvara dugo opravljana institucija. Nepotkupljivi su stavili maske A. Vučića i poneli hrpu sendviča da nahrane gladne umetnike i ostale. Sve im je oduzeto, a Jeremić priveden na informativni razgovor. 

Doduše, autori otvarajuće postavke (Dejan Sretenović, Mišela Blanuša i Zoran Erić) malo su se i bunili, sve idući sa svitom na fensi koktel prijem u obližnjem tržnom centru. Ali, nisu bili istrajniji, verovatno svesni da je revolt i protiv njih usmeren, kao dobro uhlebljenim u onom što zovemo institucijama kulture. Ali su bar, za razliku od policije, znali da je u pitanju beogradski umetnik, a ne terorista.

Jeremić je pušten nakon dva sata kući, odakle se javio putem Fejsbuka. Srećan i što se domogao doma, ali i što je (neumetnička) akcija organa reda rečito govorila o svemu što se u kulturi i drugom prećutkuje.

Taman kad sam skupila informacije, eto ti ga dečko poznatog mi lika, sa uramljenom fotografijom najvažnijeg Srbina. Ne Tesle, ni Vuka Karadžića, već, naravno, opet Vučić Aleksandra. Mladić je stao u podugački red pred proveru prtljaga.

ˮNe možete u Muzej sa bilo kakvim objektom“, odmah su se isprečili redari, ne razmišljajući da nije najzgodnije da predsednika nazovu tako beznačajnom imenicom. Ali, bilo je još nezgodnije da izreknu što su imali na umu, da je na delu ˮpolitička provokacija“. Najisturenija je bila jedna devojka sa oznakom muzejskog osoblja, i ona mi odnekud poznata. Šta ću, posenililo se od 20 godina rada u novinarstvu, prepunih raznih faca i iventova.