„Tetke“ i druge priče za malu decu
Profesor Božo Drašković, Institut ekonomskih nauka, bivši član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije
Borba protiv korupcije ne može da se zasniva na bilo kojoj pojedinačnoj instituciji. Kada se govori o sistemskoj borbi protiv korupcije, onda to podrazumeva da sve institucije, od nezavisnih regulatornih tela, nevladinog sektora, tužilaštva, policije i sudstva ozbiljno i koordinirano rade na sprečavanju koruptivnih radnji. Suprotstavljanje korupciji je i kulturološko pitanje
U danu kad razgovaramo objavljeno je da je direktorka Agencije za borbu protiv korupcije podnela ostavku posle samo dva meseca na toj funkciji. Da li vas je iznenadila ta vest i kako ste je razumeli?
Nije uobičajeno da neko ko je konkurisao na tako odgovorno i osetljivo mesto, kao što je funkcija direktora Agencije za borbu protiv korupcije na dužnosti provede samo dva meseca, a onda bez ikakvog uverljivog obrazloženja podnese ostavku. Sami akteri znaju o čemu je reč. A akteri su direktorka, moguće neki od članova Odbora i svakako oni nevidljivi pojedinci iz struktura političke moći koji pokušavaju, nažalost često i uspevaju, da utiču na odluke suprotne ključnim pravilima i normama. Ako ima prostora za bilo kakve spekulacije i slobodna tumačenja, onda pored stvarno ličnih razloga, koji su svakako mogući, ostaje i mogućnost da je na direktorku Agencije vršen pritisak. U tom slučaju je opravdana odluka svakog odgovornog čoveka ili da se tome suprotstavi, ili da spakuje stvari i ode sa te funkcije. Nisam sklon da u našim ne samo današnjim okolnostima nego i okolnostima koji vladaju u ovoj zemlji nekoliko decenija, tražim od ljudi lično herojstvo. Ono ne rešava probleme. Probleme rešava zajednički, odgovoran i javnosti dostupan rad svakog pojedinca u institucijama.
Sada već bivša direktora se zalagala za „veću otvorenost“ Agencije, objavljeno je više podataka o kontrolama koje su sprovedene i o njihovom ishodu, kao i o vanrednim kontrolama imovine pojedinih funkcionera. U kojoj meri su ovakvi potezi mogli biti sporni za vlast, iako su sastavni deo posla Agencije?
Ako nekome smeta izvršavanje zakonskih obaveza ili iza zavese želi da se ne proveravaju neka lica kao što su gospodin Siniša Mali, Aleksandar Vulin, Tomislav Nikolić ili bilo koji drugi funkcioner koji pripada partijama na vlasti, onda je to ozbiljan problem pokušaja da se utiče na selektivnost kontrole.
Takođe mislim da bi trebalo obaviti kontrolu bogatstva i imovine funkcionera koji su učestvovali u vlasti, imali funkcije u javnim preduzećima i ustanovama u prošlosti, najmanje poslednjih 10 godina. Svašta bi isplivalo na površinu. Vulinova i druge „tetke“ su priče za malu decu. Mnogi ne bi mogli da objasne odnos između njihovih primanja, plaćenih poreza i ogromnog bogatstva koje su stekli učešćem u vlasti ili saradnjom sa vlašću.
Nulta tolerancija na korupciju je često navođena kao prioritet političkih partija, naročito u predizbornim kampanjama. Slučaj 24 sporne privatizacije još nije rešen.
Sasvim je normalno da se u predizbornim kampanjama to pitanje izvlači kao jedno od najbitnijih. Međutim, kada se završi izborni proces i podeli plen, pobednici zaborave na data obećanja. Zaboravi se čak i na ono što su novi baštinici vlasti žestoko govorili o svojim prethodnicima koji su pre njih sedeli u stolicama moći i vlasti.
Konkretno, kada je reč o 24 sporne privatizacije, smatram da je to samo jedna simbolična kampanja. Problem je u tome što nisu sporne 24 već bar preko 50% svih privatizacija. Privatizacija je bila postavljena kao sistemska preraspodela bogatstva, otimačina, uništavanje domaće privrede. A akteri? Pa neki su se obogatili, neki su potom to bogatstvo proćerdali. Svakako sve privatizacije iz prošlosti, pa i ove sada koje su preostale, odvijaju se uz „prisustvo vlasti“ i korupcije i odsustvo objektivne kritički utemeljene javnosti.
Visoko pozicionirani političari iz sadašnje, a naročito iz prethodnih garnitura se prozivaju za korupciju, ali uglavnom ne postoji epilog takvih slučajeva. Zašto?
Tri su moguća razloga. Prvi da se nisu pažljivo prikupile činjenice, namerno ili nenamerno. Drugi je da postoji autocenzura kod ljudi zaposlenih u institucijama u smislu „zašto ja da se zameram ovima koji su moćni? Mogu imati negativne posledice“. Treći je direktna kontrola od strane nosilaca političke moći nad ljudima koji rukovode određenim institucijama: naloži se nekome u sudstvu, policiji, tužilaštvu, regulatornim telima, da „ne čačka određeno pitanje“. Ovo o čemu sam govorio nalazi potvrdu u stalnom „ratu“ poverenika za informacije od javnog značaja i pojedinih institucija koje radije plaćaju kazne, nego da omoguće javnosti da zna. Troše na taj način državne resurse, a da nikom za to ne odgovaraju.
Danas već smešno zvuči kada pojedine funkcionere iz vlasti pitate šta se desilo sa konkretnim slučajem u kome postoje indicije na korupciju, i dobijete odgovor: „To rade nezavisne institucije sistema i one će sve ispitati.“
Svakako postoji nemali broj slučajeva korupcije i trgovine uticajem koji imaju epilog saglasno zakonskoj regulativi, ali je reč o korupciji na nižem nivou vlasti, lokalnim samoupravama, školama, drugim ustanovama. Jednom rečju, krupne političke figure su bile i ostale zaštićene i nedodirljive.
Nastavak teksta možete pročitati u 45. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
