Turska džada do Sarajeva i povampirena „trilaterala“

Krajem januara, na sastanku u Turskoj između predsednika Erdogana i Vučića kao i bošnjačkog člana predsedništva BiH Izetbegovića postignut je „dogovor“ o trasi budućeg auto/puta ili brzog puta Beograd – Sarajevo.

Kao i sve u dejtonskoj BiH, pitanje trase tog puta ispostavilo se kao „nemoguće“ za dogovor, pošto narodi imaju različite prioritete. Tako su muslimanski lideri izmislili trasu koja vrluda kao zmija (Sarajevo – Zenica – Tuzla – Brčko – Bijeljina) i koja je samim tim izuzetno skupa,  kako bi povezali što veći deo svog naroda, dok je sa strane Srbije i vlasti Republike Srpske forsirana trasa preko Vardišta i Višegrada.

Igranka je trajala skoro godinu dana, sve dok se na sastanku kod „padišaha“ nije „pronašlo“ rešenje za džadu. Umesto jedne trase, zaključeno je, gradiće se dve džade, tako da obe strane budu zadovoljene.

Izgradnju će tako, prema izveštajima medija, finansirati Turska, po principu BOT (build operate transfer) a uz minimalne investicije domaćih strana. Naravno, kako su i Srbija i Bih daleko od situacije da same mogu da finansiraju takve projekte, jedina mogućnost da se takva nebulozna džada izgradi je upravo turska pomoć.

Da li će Turska odvojiti 5-7 milijardi evra za taj projekat – za koji ne postoji finansijska isplativost? Procenjuje se da bi trasa Požega – Sarajevo koštala u najpovoljnijem slučaju bar dve milijarde evra, a bošnjačka varijanta sigurno preko tri milijarde. Pri tome, saobraćaj između Beograda i Sarajeva je minimalan, a ni među ostalim gradovima na obe varijante puta nema nekoliko hiljada vozila dnevno (za isplativnost potrebno je oko 14.000 vozila dnevno).

Svaka koncesija bi bila de fakto poklon, bez ikakvog ekonomskog rezona. Zato je više nego razumno postaviti pitanje da li je Turska toliko darežljiva da može da baci u bosanski bunar više od pet milijardi evra, kada i sama Turska nije pokrivena dovoljno kvalitetnom mrežom puteva?

Ako zanemarimo propagandnu megalomaniju sa tom kružnom džadom, od koje po svemu sudeći neće biti ništa, sastanak je predstavljao svojevrsno poniženje za predsednika Vučića. Beograd na tom sastanku nije postigao rešenje za dva aktuelna i, da postoji imalo dobre volje u Sarajevu, relativno lako rešiva problema (jedan je više nego trivijalan). Prvi je aktiviranje graničnog prelaza na već izgrađenom mostu na Drini između Bratunca i Ljubovije (opstrukciju vrše organi BiH), a drugo je dogovor oko granice između Srbije i BiH, što se postavlja kao jedan od ključnih uslova za pristupanje EU.

Ali najveća nevolja sa ovim sastankom je činjenica da je Vučić dolaskom na sastanak u Tursku povampirio za srpsku stranu besmislenu „trilateralu“ između muslimana u BiH, Srbije i Turske (trilaterala predstavlja trojne sastanke tri lidera, što bi bilo prikladno da treća strana nije po pravilu naklonjena muslimanskoj strani u BiH). Ta „trilaterala“ je pokrenuta za vreme vlasti Borisa Tadića, koga je na to, po svemu sudeći, navukao Vuk Jeremić, sa „svojim bratom“ Davutogluom (kako ga je sam nazvao – inače tadašnjim turskim ministrom spoljnih poslova). Dolaskom Nikolića i Vučića na vlast 2012. godine, sa tom trilateralom se prestalo, sve do pomenutog sastanka kod Erdogana.

Rezultat sastanka se mogao videti i po izrazima lica Vučića i Izetbegovića – muslimanski vođa je bio znatno zadovoljniji. Razlog za to je veoma jednostavan. Izetbegović je uspeo da se u igru vrati Turska kao moćan a pristrasan „posrednik“ u odnosima sa Beogradom. Posebno, što je rahmetli Alija Izetbegović ostavio BiH Erdoganu u amanet.

A Vučićeva aktivna regionalna diplomatija svela se na trčanje u mestu – bez cilja i rezultata.