Slučaj Kosmajac i krah Vučićeve „pravde“

Oslobađajuća presuda Dragoslavu Kosmajcu, koga je i sam predsednik Vučić pominjao kao najopasnijeg narko-bosa čije ime (osim njega) niko ne sme da pomene, poslednja je u nizu oslobađajućih presuda u „visokopolitizovanim“ postupcima.

Aleksandar Vučić je nagli skok popularnosti ostvario kada je počeo sa „raspetljavanjem“ famoznog spiska „24 privatizacije“, inače krajnje amaterski koncipiranog od strane Verice Barać, koji je Vučiću doneo oreol borca protiv korupcije. Kruna je bila hapšenje Miroslava Miškovića i višemesečni pritvor, koji je kao posredni efekat imao neverovatan rast Vučićeve popularnosti. 

U talasu Vučićeve „borbe“ protiv kriminala i korupcije, pojavio se i „slučaj“ Kosmajac. Takozvani „najveći narko-bos“ je brže-bolje uhapšen, a onda je pokrenut niz sudskih postupaka protiv njega, uglavnom za neka minorna krivična dela, kao što je poreska utaja u nekim malim iznosima, ili slučaj uknjižbe državne parcele na svoje ime u sadejstvu sa dvojicom geodeta. Deo optužbi odmah je pao na sudovima, što zbog zastare, što zbog pogrešne optužnice, a proces je počeo samo protiv Kosmajca i dvojice geodeta, ali se ispostavilo i da je to „prazna puška“, pa su oslobođeni.

U pitanju je poslednja u nizu oslobađajućih presuda koja je usledila u seriji procesa koji su pokrenuti pod očiglednim političkim pritiskom Aleksandra Vučića.

Prvi neuspeh Vučić je doživeo kada se u slučaju Miškovića, „probudio“ i Ustavni sud, koji je oglasio da su predugim produžavanjima pritvora bez adekvatnog obrazloženja povređena prava pritvorenika, pa je Mišković bio pušten na slobodu posle osam meseci. Odluka Ustavnog suda je imala posledica i na ostale duge (i besmislene) pritvore, pa su tako pušteni i Zvonko Nikezić, Predrag Bubalo, kao  i niz drugih okrivljenih. Inače, u sličnom slučaju, da se podsetimo, za vreme vlasti Borisa Tadića, Goran Knežević je proveo u pritvoru 13-14 meseci. Tada se Ustavni sud nije oglasio.

Iako je od Vučićeve „borbe protiv kriminala i korupcije“ prošlo skoro šest godina, nije izrečena nijedna pravosnažna osuđujuća presuda, ali je zato izrečen čitav niz oslobađajućih presuda u prvom stepenu, a i tamo gde je eventualno neko i osuđen na prvom stepenu, apelacija je ukinula sve osuđujuće presude i vratila ih na ponovni postupak. Mišković je od „glavne“ optužbe, zbog koje je i uhapšen, a to su malverzacije sa putarskim preduzećima, pravosnažno oslobođen.

Ovi postupci pokazali su da je rad tužilaštva i policije pod direktnim pritiscima vlasti, kao i unutrašnje probleme u radu tih organa, pošto su sve optužnice bile izuzetno niskog kvaliteta. 

Počev od odluka Ustavnog suda i ograničavanja trajanja pritvora, pa sve do oslobađajućih presuda, pravosuđe se ipak (iako procesi veoma dugo traju) pokazalo kako-tako otporno na te, de fakto političke procese. Treba imati u vidu i da je oslobađajuća presuda Bubalu i ostalima oko Luke Beograd bila praćena salvom teških reči na pravosuđe od nekoliko „junoša“ iz SNS-a.

Presuda Kosmajcu kao poslednja u nizu, a posebno s obzirom na kvalifikacije o njegovoj ličnosti koje je izneo tadašnji ključni čovek izvršne vlasti (i sadašnji šef države), predstavlja potpuni krah Vučićeve „pravde“. Sve se srušilo kao kula od karata – a imamo i utisak da će istu sudbinu doživeti i njegova politika u čitavom nizu oblasti, i to pre svega na pitanju Kosova i Metohije, i to vrlo brzo