Neka čeka Ceca

Kad bi kreativni SNS timovi umeli da smišljaju, a ne samo da kopiraju ovu izdajničku i nikakvu opoziciju, ceo veličanstveni miting ispred Skupštine Srbije mogao je i ovako da izgleda: umesto izašlog iz mode Ace Lukasa, zaboravljenog Bore Čorbe i njihovoj publici nikad poznatog Olivera Mandića, mogla je da se dovede da peva – Ceca. Ciljna grupa je obožava, tu nema zbora, dokazala je da ko od šale može da skupi 100.000 duša, i to sa plaćenim kartama. Ceca bi se sigurno odazvala. I onomad je došla u Hram Svetog Save da šarmira Putina.

Dakle, peva samo Ceca, svi posetioci plate po jednu crvenu i za konzumaciju dobiju sendvič. Veoma primamljiva damping cena. Kad se masa skupi, prvo govori Vučić pred 100.000 duša i svi su tu, niko ne odlazi. Jer čekaju Cecu. Jeste mala falinka ovog plana to što bi predsednik nastupao kao predgrupa Ceci, ali prednosti ima znatno više. Prvo, stvarno bi govorio pred sto hiljada ljudi i ispunio bi svoj san. Drugo, masa ne bi bila onako mrtva i bezvoljna, svi bi sigurno skandirali i tapšali, pošto su zbog toga i došli. Treće, i logistički je mnogo lakše. Svi sami dođu, svi sami odu, ne treba ih loviti po spiskovima, ne treba dovoziti autobusima, ne treba ih posle vraćati nazad u gluvo doba noći, dok svako pronađe svoj autobus.

I na kraju, ako je to uopšte bitno, ne bi se potrošile onolike pare – ne treba plaćati ni „vikare“ ni barjaktare, ni vodiče, a ni dnevnice. Nego bi se još i zaradilo. Sto hiljada ljudi po hiljadu dinara, manje cena sendviča od sto dinara, čista zarada je 90 miliona dinara. Što je 756.302,52 evra, da prebrojimo tačno, kako nas uči naš predsednik. Ceca, naravno, neće da naplati honorar.

Ovaj plan je, uprkos lepoj zaradi, ipak neprimenljiv jer predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić mora da bude glavna zvezda. Može samo Ceca da bude njegova predgrupa, nikako obrnuto. A nastupati posle Cece, dosta je rizično. Osim toga, pošto čovek živi od plate u visini jedva hiljadu evra mesečno, jasno je da ne daje svoj novac da bi morao da brine o troškovima, niti bi zarada išla njemu, pa i ta motivacija otpada.

I zbog toga se organizacioni tim našao pred rebusom kako da dovuče tih zahtevanih 100.000 ljudi, pošto niko neće sam da dođe da sluša političke govore, recimo, Marka Đurića ili Nebojše Srefanovića, čak ni Vulina, pa možda ni samog Aleksandra Vučića. Zato je opet morao da se aktivira organizovani dovoz: neki kažu da je u Beograd sa svih strana, pa i iz okolnih zemalja, došlo 3.000 autobusa. 

Da ipak ne preterujemo, pa da uzmemo da je iz Srbije došlo 2.000 autobusa. Ako 1.000 državnih vozi džabe, to je onda 500 evra po autobusu (gorivo i svakom putniku po crvena) i još 300 evra po damping ceni za najam 1.000 privatnih autobusa. To mu dođe ukupno milion i 300.000 evra. Kad tome dodamo sendviče i vodu, plus ekstra plaćanje organizatorima, „vikarima“ kako SNS zove one koji treba da viču „Aco Srbine“, barjaktarima, pa onda postavljanje bine, video bimova i ozvučenja, pa obezbeđenje (policija, komunalci, čistači i ostalo koriste se džabe, jer cela država pripada SNS-u), pa honorari za ova tri pevača i prateće grupe, to mu sasvim grubo  dođe, odoka, minimum svih minimuma, milion i 800 hiljada evra za taj jedan dan. Pod uslovom da su svi stranački aktivisti po Srbiji radili džabe i da se sve platilo po najnižoj mogućoj ceni. Ako to nije slučaj, ovaj hepening je koštao sigurno dva do dva i po miliona evra.

E sad se nekako logično nameće pitanje – ko je to platio? Srpska napredna stranka iz svoje kase? To bi značilo da joj je veoma duboka kasa i da dosta para tamo stoji u kešu. A odakle keš kad svako drugo, obično, preduzeće u Srbiji mora da opravda i poslednji taksi račun plaćen gotovinom? Kao i kafu koju je neko tokom poslovnog sastanka nekome platio. Dobro, možda nije SNS, nema toliko para. Da nije država iz budžeta? Ali odakle, sa koje budžetske stavke, iz kog „razdela“? Kome se uzelo da bi se novac ovamo preusmerio? I kako je to rešeno da se ne prekrši zakon? Da li je to možda išlo iz budžetske rezerve republičkog budžeta, ili su zalegle i lokalne samouprave? I po kom osnovu, odnosno šta je tačno naznačeno kao svrha ovog trošenja javnog novca? O tome mora da postoji trag.

Dobro, možda nije ni iz budžeta, nego su pokrili sponzori biznismeni koji žele da budu društveno odgovorni i podrže ove autobus-brigade. Ali ko su oni tačno, zašto bi za samo jedan dan istresli dva-tri miliona evra i šta očekuju zauzvrat? Jer da se ne pravimo nevešti, uvek se očekuje nešto zauzvrat, da se sponzorstvo nadoknadi.

Stvar, dakle, samo na prvi pogled izgleda komično, ali je veoma ozbiljna. Niko ne pita, a tek nikome ne pada na pamet da odgovara na pitanje – koliko tačno koštaju ovi karavani „Budućnost Srbije“ koji traju mesecima, zaključno sa ovim veličanstvenim masovnim skupom? Ko je formalni organizator? Ko to plaća, iz kojih izvora i pitanje svih pitanja – zašto? A pošto svi mi znamo zašto, konačno pitanje ipak bi glasilo – dokle?