Bojkot Skupštine i predstojeći izbori

Prvi put od početka građanskih i političkih protesta prošle jeseni, kao i od napuštanja Skupštine, vlast je ponudila kakve-takve ustupke radi normalizacije rada parlamenta.

Tako je predsednik Vučić u jednom TV nastupu „milostivo“ napomenuo da traži da se u Skupštinu više ne šalju zakoni po hitnom postupku (osim međunarodnih ugovora), da će budžet biti dostavljen na vreme i da će se o njemu voditi dvostruko duža rasprava nego što predviđeno poslovnikom. Naveo je da je spreman da ponudi ustupke oko RTS-a (iako je ranije uporno ponavljao da on nije nadležan za RTS jer je u pitanju „javni servis“) ne obazirući se mnogo na deklarisanu „nezavisnost“ te ustanove.

Maja Gojković je bila još slatkorečivija; vladajuća stranka više neće podnositi gomile besmislenih amandmana na nazive zakona čime su opoziciji oduzimali ionako oskudno vreme za raspravu (ta praksa je inače bila do sada neviđena sprdnja sa parlamentarizmom u režiji SNS-a, nezamisliva u civilizovanom svetu). Istovremeno je nagovestila i da Zakon o budžetu neće biti u paketu sa drugim zakonima, što je bila višedecenijska (pogrešna) praksa u parlamentu.

Za popuštanje vlasti ima više razloga; ključni je u tome da se bliže redovni parlamentarni izbori za manje od 10 meseci, za koje treba da se obezbedi kakav-takav legitimitet. Usled najavljenog bojkota opozicije u Skupštini pored SNS-a i trabanata koje bi stavili na listu, našli bi se samo SPS i možda Šešeljevi radikali; takva Skupština bila bi praktično jednoumna, a vlast bi imala veliki problem da i domaćoj i stranoj javnosti pokaže kako je u Srbiji sve u redu.

Naravno, za popuštanje ne treba zanemariti ni pritisak međunarodnih faktora, kao ni prilično nezgodan godišnji izveštaj Evropske komisije na koji je vlast reagovala trapavim nastupom premijerke Brnabić o „ljudima iz šume“. Bojkot parlamenta je sigurno nešto što se spominje i u razgovorima koje Vučić ima sa stranim državnicima. Njegovom evropskom licu sigurno ne odgovara kada mu „zapadni prijatelji“ kažu da treba da poštuje makar neke minimalne norme ponašanja u parlamentu.

To se dešava u trenutku kada pojedini političari iz opozicije otvoreno izjavljuju da bojkot parlamenta nije uspeo i da se treba vratiti u parlament. U tome prednjače Dragan Šutanovac, koji je čak dobio priliku da svoj stav plasira na naslovnoj strani državne „Politike“, Dragoljub Mićunović, kao i opskurni poslanik demokrata Milojičić – Kena (pored njih još istaknutih članova DS želi povratak u parlament).

Svoj doprinos „sabotaži“ bojkota dali su i minorna poslanička grupa renegada sa liste „Dosta je bilo“ predvođena Tatjanom Macurom, kao i „nezavisni“ poslanici Vukadinović i Ševarlić učestvovanjem u dve poslednje parlamentarne rasprave.

Naravno, ne treba imati nikakvih iluzija da opoziciju čeka demokratija u parlamentu ako bi se polakomili na ove milosrdne pozive. Sve ovo je samo pokušaj kako bi se, bez realnih ustupaka u medijima, opozicija „navukla“ na parlamentarne izbore, gde bi prošli kao prasići u Teheranu.

Ali zato se sa pravom može postaviti pitanje zagovornicima povratka u parlament – da li bi bez bojkota dobili bilo kakav ustupak? Da li se zalaganjem za povratak u parlament ti političari u stvari nude Vučiću, naravno, samo da o(p)stane na „evropskom“ putu?