Zašto mi svi ćutimo? I dokle ćemo?

Ako odbacimo sumnju da notorni Iznogud Goran Vesić u stvari radi za Dragana Đilasa, a protiv Aleksandra Vučića, dok samo prikriva tragove predstavljajući da je stvar obrnuta, onda nije jasno šta on još treba da uradi Beogradu, pa potom i Beograđanima, da se jednom i napokon digne „kuka i motika“. Ili ekvivalent tim oruđima u gradskim uslovima.

Nema šta nam taj čovek nije radio. Samo još napalm bombu nije bacio. Kao prvo, betonira sve na šta naiđe. Kad se samo setimo kako su Dragana Đilasa dok je bio gradonačelnik zvali „drvosek“ kad je posekao platane duž Bulevara kralja Aleksandra. Džabe je on objašnjavao da su stari, bolesni, dotrajali, pa će da posadi nove koji će isto da izrastu, odijum se nije stišavao. Obeležen je kao inženjer čiji mozak samo beton razume, a zeleno ne podnosi. 

To je, naravno, bilo pre nego što je Goran Vesić dobio šansu da se razmaše u svom punom kapacitetu. Tek tada smo videli kako to izgleda kada neki gradski funkcioner organski ne podnosi zelenilo, a uz to u svojim rukama drži novac i moć da to svoje nepodnošenje demonstrira bukvalno gde hoće i kako hoće. Ironija sudbine i njegove biografije kaže da je, čak, pored brojnih funkcija, bio i predsednik Upravnog odbora JKP Gradsko zelenilo, još tokom Miloševićeve vlasti. Za vreme strahovlade „žutih“ bio je i član Upravnog odbora JP Ada Ciganlija, pride.

Gde se Vesiću zapatila ovolika nezdrava ambicija, znamo. Svakoj vlasti bio je dobar i koristan. U svakoj se za njega našlo mesta. Kod prethodnih uglavnom u funkciji „čoveka iz senke“ – stalno je tu, ali se slabo vidi, pa slabo može i da vas nervira. Kod naprednjaka je uspeo da izbije na samo čelo grada, uprkos činjenici da čak ni oni nisu smeli da ga stave za kandidata za gradonačelnika, nego je opet ostao zamenik. Ali, zato se sam pobrinuo da niko nema dileme ko je tu stvarno glavni. Dok je Siniša Mali bio graonačelnik, upućeni tvrde da je tu bilo ne samo varnica, nego i oštre podele na „Vesićeve“ i „Malijeve“ kadrove. 

Kad je Mali otišao, a čovek koji je prethodno, kao lekar, pošteno stekao svoje ime i prezime, iz nekog razloga dozvolio da (p)ostane samo Čičičić kome daju da se igra kućicama za vrapce, za Vesića je došlo njegovih pet minuta. 

Gde se Vesiću zapatila ovolika averzija prema zelenilu, nije jasno. Cvetni trg je već sredio i očistio ga od bilo kakvog traga cvetića. Plato ispred Narodne banke takođe. Trg Slavija je sredio i častio nas fontanom od skoro dva miliona evra, koja je prvo svetlela i svirala, pa potom prelivala, pa se dorađivala, pa samo svetlela, pa samo svirala, pa sad ništa od toga ne radi. Samo košta.

Potom je prešao na Trg republike, koji je takođe očistio od bilo kakvog zelenila, pa ga prekopavao, uređivao i popločavao više od godinu dana, za tričavih 10 miliona evra. Dve nedelje po svečanom puštanju u rad, Vesić je sav besan naredio izvođačima da rade i danju i noću i da isprevrću i preslože one nefunkcionalne kocke. O njegovoj odgovorenosti i o ceni za koju bi se verovatno moglo izgraditi bar pola Beograđanke, niko i ne govori. Ne bi bilo čudno da je ovaj manevar sa preslaganjem kocaka izmislio sam Vesić, da nas zamajava pa da zabravimo da pitamo ko je i koliko dobar u ovoj akciji. Ili šta tamo, tačno, košta deset miliona evra, ako već nisu pronašli vredno arheološko nalazište.

Taman se to smirilo nekako, kad usred centra grada, u Ulici kraljice Marije pukne (ili bude probušena) magistralna vodovodna cev i prvo poplavi sve okolne ulice (arhiv Katastra i garaže pride) a onda stanare tog dela grada skoro tri dana ostavi bez vode. Povrh toga što mesecima gacaju po iskopinama i probijaju se kao pod okupacijom.

I na kraju, eto opet Vesića: uprkos svim mogućim upozorenjima da ne gradi žičaru na Kalemegdanu, da ne sme da skrnavi istorijski spomenik, da tu žičara nije potrebna niti joj je mesto, uprkos tome što se i UNESCO negativno izjasnio o toj, hm, ideji, naš Iznogud tera po svome. Posle ovolikih građevinskih uspeha, on će da gradi i žičaru i nikog ništa pitati neće. 

Kad podvučemo crtu, imamo zaključak: Vesić sigurno po nalogu sprovodi opit koliko tačno građani mogu da izdrže; koliko mogu da ćute; koliko može da ih maltretira i  opelješi, bez pobune i posledica. Vesić taj svoj posao radi savesno. Po reakciji građana, ne samo da mu eksperiment nije pri kraju, nego ni do pola izgleda nije stigao.