Papiri polako izviru

Papiri su polako počeli da iskaču. Različitih su vrsta i kvaliteta, prezentacija je bolja ili lošija, ali kofa je bušna, to je sasvim jasno, kao što je još jasnije da se rupe ne mogu više dobro zapušavati, uprkos velikom i očiglednom trudu. To je veoma siguran znak da su Aleksandar Vučić i njegova ekipa na silaznoj putanji i da nizbrdica postaje sve strmija.

Tu situaciju nam je jedan veoma dobar poznavalac domaćih prilika ovako objasnio: vama se čini da otpor pruža nekoliko desetina ljudi u javnosti, dok ostali ćute i trpe, ali to nije tako. Otpor je sve veći unutar sistema. Neki ljudi skupljaju neka dokumenta, i jednih i drugih uvek ima, ma koliko Vučić pokušavao da razvali institucije i da ljude ućutka, zaplaši i potkupi. 

Papiri dakle počinju da izranjaju i režim na to nema odgovor, pa reaguje nervozno: prvo je uhapšen Aleksandar Obradović, uzbunjivač iz Krušika koji je otkrio da baš otac ministra policije Nebojše Stefanovića ima firmu koja kupuje naoružanje iz te fabrike po „povlašćenoj“ ceni, pa ga onda izveze i pokupi kajmak. 

Narodna poslanica Marinika Tepić iznela je fotografije predsednika države sa „čuvenim“ Muhamedom Dahlanom, čovekom koga juri Interpol, i njegovim savetnikom negde na aerodromu i prozvala ga da odgovori gde su krenuli i šta on sa njima radi. Te joj je fotografije, prilično je jasno, neko morao dostaviti. Kao što je jasno da slika, kao i dokumenata koji ih objašnjavaju, vrlo verovatno ima još. Samo je pitanje kad će da se pojave.

Imamo i priču sa Jugoimport SDPR-om, na koju takođe nema odgovora, osim što predsednik tvrdi da nije tačna, ali se na to više niko ne obazire. Priču je izneo bivši zaposleni u ovoj firmi, koji je u tu stvar nesumnjivo solidno upućen. A pitanje je sasvim jednostavno: kako je državna fabrika za trgovinu naoružanjem uspela da za nekoliko godina naprednjačke vlasti dođe u situaciju da se zadužuje kod države i da joj potom država taj dug otpisuje? Nigde na svetu trgovci oružjem ne gube, nego ozbiljno zarađuju.

Pa onda iskoči, onako usput: nekadašnji gradonačelnik Novog Sada Borislav Novaković iznese dokumenta da supruga savetnika gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića ima dve firme, od kojih jedna gradi a druga izdaje stanove u novosadskom naselju Telepska dolina. Osnivački kapital te firme je 1.000 dinara, a vrednost radova 10 miliona evra. Kako to, pita se Novaković.

Ni na jednu od ovih, kao i na mnoge druge afere koje iskaču sad već na dnevnoj bazi, vlast nema odgovor. Kao što nema odgovor ni na pobunu časnih ljudi, koji sa ovim zakulisnim radnjama veze nemaju.  Kad je rektorka Ivanka Popović stala uz studente, to je izazvalo rafalnu paljbu na nju, pa je onda utihnulo. I udar na sudiju Miodraga Majića je bio žestok, sa ciljem da se on otera iz Apelacionog suda. Ni ta operacija nije uspela. Očigledno zato što nije bilo adekvatnih brovoljaca/egzekutora, tvrdi naš sagovornik, pa su te bitke izgubljene. 

U svemu ovome Aleksandar Vučić sasvim upadljivo ostaje sam. Igra i u napadu i u odbrani, puca na gol i brani na golu. Povremeno utrči igrač sa rezervne klupe, od Ane Brnabić do Nebojše Stefanovića (Vulin je izgleda poslat u svlačionicu),  ali obično ispadne da bolje da nisu ni izlazili.

Ne bi to sve verovatno Vučiću bio problem, čovek voli da igra i poentira, kad bi igrao samo na domaćem terenu. Ali on zna da zbivanja pažljivo prate i svi oni na čiju je podršku u poslednjih sedam godina mogao da računa. Ni oni svakako nisu bez detaljne i dosta kvalitetne dokumentacije o njegovom minulom i tekućem radu, kao i o radu njegovih saradnika. Ako opozicija istraje, i to ujedinjena, u odluci da i izbore koje bude organizovao bojkotuje, Aleksandar Vučić ostaje na brisanom prostoru: kompromitujućih papira je mnogo i ne zna odakle će da izviru; legitimitet neće imati pošto je i izbornu trku trčao manje-više sam; tenzije u društvu koje je izazivao dolaze mu na naplatu, kao i obećanja koja je davao i levo i desno. Zbog svega toga samo ga par koraka deli od „faktora stabilnosti u regionu“ do problema u regionu koji mora da se reši.