Najveća promašena investicija Austrije

„Pre nego što krenemo u ’zaron’, želim da vas upoznam sa nekim pravilima koja važe u podzemlju“, zvanično kaže Pal Terek grupici turista uoči spuštanja u lavirint hodnika, ukopanih ispod Petrovaradinske tvrđave. Prvo – da dole ima dovoljno vazduha – objašnjenje je onima koji bi mogli da dobiju napad klaustrofobije.

„Taj vazduh je star više od 300 godina, pa je i zdraviji od današnjeg“, šali se jedan od gostiju, aludirajući na datum izgradnje austrougarske fortifikacije. Palu je jasno da među prisutnima ima saradnika u preliminarnom postupku psihološkog opuštanja, pa mu dođe lakše da nastavi sa instruisanjem. „Tuneli su u dobrom stanju“, on uklanja drugi mogući strah, od urušavanja drevnog zdanja i to na mestu gde mogu ostati zarobljeni, u totalnoj pomrčini. „Možete natrag kad god poželite. jer, pored ovog ulaza, postoji još 50 alternativnih otvora“, sledeća je konstatacija koja služi za relaksaciju.

Nadalje slede uputstva za ponašanje u grupi: „Ići ćete jedan za drugim, na čelu sa Leonom, a Branislav u začelju kolone i kad Leon kaže ’pazi glavu’ ili ’pazi, rupa’, to treba da prenesete onom iza sebe“. „Zavisi ko je iza“, opet se javlja onaj šaljivdžija. Svi se smeju zamišljajući blagu povredu nekog nesimpatičnog, pa Pal može da pređe na ozbiljnija upozorenja. 

Ako se naiđe na slepe miševe, što će svakako biti slučaj, jer podzemlje je njihova teritorija, ni tad nema mesta za paniku. Jer, uz pomoć svojih senzora oni će nas osetiti i zaobići, ako polete, probuđeni iz dremeža. Uostalom, oni se više boje čoveka nego obrnuto, pa je glas koji ih bije da se upliću u kosu, zapravo neistina. A sigurna odbrana je coktanje, koje ih strašno nervira.

E sad, za priliku da naletimo na jazavce, lisice i slična stvorenja koja se tu muvaju, ne postoji oproban recept, osim da se molimo bogu da se to ne dogodi, Pal nas sprema na najgoru opciju. Tirada je deo insceniranog skeča, u čijoj završnici Leon vadi plastični pištolj sa svetlosnim i zvučnim efektom, kao „tajno oružje“ protiv svih vrsta opasnosti. 

Finalna poruka „Dole nema signala mobilnog, ni GPS-a, ni mame, ni tate, tu smo samo Leon i ja“, sve je nasmejala, što je značilo da smo spremni za jednu od najvećih avantura koje se mogu zamisliti.

Pre nego što opišem šta je dalje bilo tog dana pod vođstvom Ugripa, urbanih gerilaca iz podzemlja, treba razjasniti istorijski kontekst nastanka Glavne borbene komandujuće pogranične ratne carsko-kraljevske tvrđave Slavonije i Srema – tvrđave Petrovaradin, kako je pravi naziv petrovaradinske fortifikacije. Gibraltar na Dunavu, kako „đavi“ još tepaju zbog njene funkcije granične tačke između civilizacija i vera, hrišćanstva i islama, na mestu prethodne srednjovekovne građevine, podigla je Austrija u periodu od 1692. do 1780. godine. Sistem od osam spratova, 40 nivoa sa više od 16 kilometra hodnika, duboko ispod površine zemlje, smišljen je kao odbrana od minskih ratova koje su pola milenijuma vodile Osmanlije. 

„Kopali su tunele kao pacovi, opsedali tvrđave mesecima ili godinama, osvajajući parcijalno infrastrukturu – prolaze za snabdevanje vodom, pekare, menjačnice tog vremena, kupleraje za potrebe vojske…“, priča Leon (Šurbanović), inače multimedijalni umetnik, dizajner i osnivač udruženja 3D world. „Zatim bi se turski vojnici tajno infiltrirali među domaće žitelje, da bi na kraju pljačkali, palili i išli dalje, osvajajući Evropu sve do Beča“, on pripoveda.

Podzemnu taktiku pratile su nadzemna dejstva vojske, dok 1692. godine car Leopold I nije rešio da se tome suprotstavi izgradnjom najmonumentalnije i najlepše tvrđave u ovom delu sveta. Tvrđava je imala šest delova, od kojih danas dva nedostaju, dok je podzemni splet hodnika sa puškarnicama, oblim svodovima, lavirintom stepenica do danas ostao sačuvan, kao da je netom završen. Sve zasluge što je sistem očišćen pripadaju Ugripima, ocenjenim od Evrope nostre kao jedini pravi čuvari petrovaradinske baštine.

Nastavak teksta možete pročitati u 65. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.