Makronove bombe

Ustajalu žabokrečinu oko evropskih integracija država sa ovih prostora žestoko je razgrnuo predsednik Makron, stavivši veto na otvaranje pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom. Takva odluka je posebno pogodila nesrećnu Makedoniju koja je više od decenije bila blokirana od strane Grčke zbog „problematičnog“ imena. Zanoseći se iluzornom nadom u  „svetlu evropsku budućnost“ vlada Zorana Zaeva je, u krajnje sumnjivim okolnostima, pritiscima na poslanike opozicije (i pored propasti referenduma) obezbedila tanku većinu za promenu Ustava i imena države. 

Međutim, iako su ispunili i tako besprizoran zahtev, Makedonci nisu dobili šargarepu koja im je obećana. Da bi se razumeo nivo poniženja Makedonije, treba naglasiti da otvaranje pregovora ima samo simboličan značaj; ispunjavanje famoznog „upitnika“ traje godinu-dve, a onda se EU može igrati sa kandidatima izmišljajući razne uslove i rastežući pregovore unedogled, što se može videti na primeru Srbije ili Crne Gore. 

Mnogo veća b(r)uka dogodila se posle intervjua francuskog predsednika londonskom „Ekonomistu“ kada je izrekao do tada nezamislivu konstataciju (za jednog od ključnih zapadnih lidera) da je NATO u stanju moždane smrti i da ne zna da li se članice mogu pouzdati u primenu člana 5 koji predviđa kolektivnu odbranu u slučaju napada sa strane. 

Ni EU nije mnogo bolje prošla; njeni lideri moraju da se „probude“ i deluju kako bi predupredili opasnost da Unija postane geopolitički nebitna. Šokantno je delovala i Makronova tvrdnja da treba razmotriti odnos prema Rusiji i da su njegovi stavovi po tom pitanju bliski stavovima mađarskog premijera Orbana, koji „ima ključnu intelektualnu i političku ulogu u Centralnoj Evropi“. Otvorio je i tabu-temu tvrdnjom da je najveći problem na Balkanu Bosna i Hercegovina kao tempirana bomba na granicama Hrvatske, koja se uz to suočava i sa povratkom džihadista. 

Sam intervju je bio prava bomba, pošto je do kraja razgolitio mnoge iluzije; odmah su se oglasili maltene svi evropski političari, pokušavajući da relativizuju Makronove tvrdnje. Posebno je tih par reči o BiH izazvalo pravu buru kod svih mogućih i nemogućih „dušebrižnika“ sa Zapada, koji su svoje karijere izgradili na prosipanju fraza oko evropske perspektive regiona kao leka za sve nevolje (za koje je, po njima, glavni krivac bio srpski nacionalizam). 

Ne mislimo da je Makron rekao bilo šta neistinito, niti da je preterao. Svako iole razuman vidi da se NATO nalazi u ogromnoj krizi; poslednji primer je Sirija. SAD su okrenule težište politike ka Aziji još za vreme  Obame i Evropa ih sve manje zanima. Politika sankcija EU prema Rusiji nanosi ozbiljne gubitke članicama EU i teško je održiva na duže staze. Izbori u Španiji i u nemačkoj pokrajini Tiringiji pokazali su da se kriza u najvećim državama EU samo produbljuje. Situacija u BiH je napeta, organi centralne vlasti ne mogu da se formiraju duže od godinu dana, a Srbi i Hrvati se osećaju sve više ugroženim od muslimanske većine. 

Makronu treba odati priznanje da je svojim potezima razbio dominantnu mantru da države pretendenti samo treba da ispunjavaju sve zahteve Brisela, pa će jednog dana za nagradu biti primljene u EU. Kako je na NATO nedelji u Beogradu ocenio nekadašnji evropski gubernator Bosne i Hercegovine Volfgang Petrič, Makron je doveo do kraja taj sistem: „Evropa se samo pretvarala da vas želi, a i neki političari su se pretvarali da žele u EU. Sada je tome došao kraj. Moramo da se suočimo sa stvarnošću“, reči su koje bi trebalo da osveste sve evrofile u Srbiji.

Predsedniku Vučiću to nije izgleda bilo jasno, pa je pokušao da dobije „objašnjenje“ od Makrona prilikom posete Parizu. Rezultat je naravno izostao (bar za javnost), a cena za popijeni armanjak iz 1915. godine bila je u sastanku sa Tačijem uprkos srpskoj „crvenoj liniji“ da pregovora nema dok se ne ukinu takse. Suština Makronove poruke je prosta: Srbija treba da „reši“ problem sa „Kosovom“, a od Evrope (i pored toga) neće biti ništa.