Priroda daje, ali i uzima

Pre svega nekoliko meseci svet je bio normalno mesto. Dobro, relativno normalno mesto. 

A onda odjednom više nije. Promenilo se sve. 

Dok smo mi u Srbiji mučili muku sa ozbiljnim zagađenjem vazduha i još ozbiljnijim zagađenjem medijskog prostora, nekom baji u kineskom gradu Vuhanu ili njegovoj okolini palo je na pamet da malo „zamezi“ slepog miša. Ili pangolina. Naučnici još uvek nisu sasvim sigurni, a nije toliko ni bitno jer ko, pobogu, jede bilo šta od toga? I zašto?

Virus iz familije korona virusa, danas poznat pod imenom Covid-19, tom prilikom je skočio na čoveka, a rezultatima tog prelaska svedočimo još uvek. Morao je, naravno, pre tog skoka da mutira. Iako se naučnici još uvek spore da li su virusi uopšte živa bića ili tek deo nežive materije koja milenijumima stoji na pragu živog sveta, činjenica je da je ovaj korona virus dovoljno mutirao da nas zarazi, da hakuje naše ćelije i počne nezadrživo da se replicira. 

U početku ga nismo ozbiljno shvatili. Čak ni poslovično ozbiljni Kinezi nisu razumeli šta ih je snašlo, dok ih nije baš snašlo. U ovom trenutku oni polako i oprezno izlaze iz epidemije i karantina, ali Evropa tek ulazi u njenu najsnažniju etapu. Kada bude zahvatilo Ameriku, koja takođe sve ovo nije ozbiljno shvatila, bolje je i ne razmišljati u šta cela situacija može da se pretvori. 

A nije da nismo znali. Prvi korona virus otkriven je još šezdesetih godina prošlog veka, a samo u poslednjih dvadeset godina imali smo bar dva opominjuća iskustva sa njima. Najpre se desila epidemija SARS-a 2003. godine, takođe u Kini, a zatim i MERS-a 2012. u Saudijskoj Arabiji. 

Ova pandemija će proći. Za mesec, dva, tri ili šest, nije toliko važno. Bitno je šta ćemo iz nje naučiti. Da li ćemo recimo naučiti da ne može baš sve da se uzme od prirode bez posledica? I da li ćemo naučiti da reč virus ne znači bez razloga u prevodu sa latinskog „otrov“, te da su oni pojava koju nikada, ali nikada ne treba potcenjivati? Možda bismo, biološki gledano, mogli da kažemo da oni imaju jednu svrhu, a to je kontrolisanje brojnosti drugih organizama na planeti, ali sa druge strane sasvim je legitimno i da težimo njihovom potpunom iskorenjivanju jer predstavljaju veliku opasnost. 

Pored odnosa prema prirodi, štošta bi trebalo da naučimo i o odnosu jednih prema drugima. Na ovoj krizi, koja realno nije nešto najgore što je moglo da nas zadesi, pokazalo se da mnogi nisu dorasli svojoj ulozi u društvu. Iako se jesmo homogenizovali u izvesnoj meri, korona virus je iz nas izvukao i popriličnu sebičnost, nedostatak solidarnosti i neodgovornost. 

Prizori gomilanja nepotrebnih zaliha hrane i sredstava za higijenu bili su osvešćujuća šamarčina za sve koji su imali malo više vere u čovečanstvo. Nisu se, istina, svi ponašali na taj način, ali dovoljno je da se tako ponaša i manjina, pa da svi budemo u problemu. Mnogi su se sprdali sa virusom, čak i pojedini državni zvaničnici, dok nisu shvatili sa čim imaju posla. Neki od njih prekasno. U budućnosti, kada budemo nekim novim generacijama pripovedali o ovome, veći ćemo problem imati da objasnimo kako je došlo do globalne nestašice toalet papira nego do same pandemije. 

Nadajmo se samo da nam vanzemaljci neće doći nikad, a ako dođu, da će biti prijateljski nastrojeni. Jer ako ne bude tako, gotovi smo. Jedni će praviti alien žurke dobrodošlice, drugi će pokupovati ubruse, brašno i toalet papir, zatarabiti se u svoje domove i čekati da prođe frka, a treći će pričati kako su to najsmešniji vanzemaljci u istoriji čovečanstva. Bukvalno nemamo šanse.