Da li će EU biti zajednica solidarnosti

U trenutku kada se u Evropi polako smiruje prvi nalet virusa korona, EU potresaju rasprave o tome kako finansirati oporavak urušenih ekonomija, prvenstveno Italije i Španije. Obe države su već bile u velikim problemima pre desetak godina kada je izbila kriza u evrozoni. Iako su izbegle poniženje da moraju da traže pomoć MMF-a i članica evrozone, ni Italija ni Španija nisu prošle bez ožiljaka. Da se podsetimo, kako bi se Italija „privela redu“, na pritisak Nemačke sklonjen je premijer Berluskoni i doveden tehnokrata Monti; u Španiji je pala vlada premijera Zapatera a posledice krize je platio i njegov naslednik Rahoj. 

Italija i Španija (nešto manje glasno to traži i Francuska) insistiraju da podrška za koju bi solidarno garantovale članice EU bude bespovratna, a ne u vidu kredita, Iako je u martu izgledalo da je usaglašen kompromisni predlog angažovanja nešto preko 500 milijardi evra u formi zajmova, već posle nekoliko nedelja Italija i Španija su krenule u novu ofanzivu, pa se sada razmatra podrška od čak 2.000 milijardi evra. 

Na poslednjem video-samitu evropskih lidera načelno je dogovoreno da će se podrška realizovati preko novog sedmogodišnjeg budžeta EU koji bi bio značajno uvećan u odnosu na pretkriznu varijantu (predlog treba da pripremi Evropska komisija do 6. maja). Izvori iz EU nisu međutim nimalo optimistični da će se takav budžet usaglasiti u skorije vreme, posebno ne preko video-konferencija, koje nisu pogodne za „teške sastanke“ jer na njima ne postoji mogućnost neposrednih kontakata lidera.

Iza rasprave oko oblika pomoći (kredit ili donacija) krije se fundamentalno pitanje da li će najslabije evropske ekonomije izaći iz krize još slabije i (pre)zaduženije. Pre krize, dug Italije je bio 134% BPD, Francuske 102% a Španije 98%. Svako dalje uvećanje njihovog javnog duga uz pad BDP-a ove godine od 10-15% (po procenama ECB) dovodi ih u neodrživ položaj. Teret ogromnog duga bi činio njihove ekonomije još manje kompetitivnim u odnosu na druge države u zoni evra, čime se dovodi u pitanje i njihov interes da koriste evro kao zajedničku valutu.

Ali sa druge strane, u državama koje su već pružale otpor prilikom usvajanja budžeta EU u februaru ove godine postavlja se pitanje da li njihovi poreski obveznici treba da finansiraju ogromne donacije za države koje nisu ni inače bile ekonomski uspešne.

Obe strane (i tražioci i protivnici donacija) nalaze se u nekom obliku samrtničkog zagrljaja. U Holandiji, najtvrđem protivniku donacija, vladajućoj stranci (koja inače nema stabilnu većinu) duva za vrat tvrdo evroskeptična opozicija dok u Nemačkoj Angela Merkel odlazi iz politike uz ogromnu fragmentaciju političke scene. Obe države čekaju izbori sledeće godine – prihvatanje velikih donacija uništiće šanse vladajućih stranaka. I druga strana ima iste probleme – uzimanje kredita urušiće ionako labilnu vladu u Italiji sa „nestranačkim premijerom“, Španija je jedva formirala vladu koja je na ivici opstanka, a Makrona čekaju izbori 2022. godine uz (i bez ovoga) ogromno nezadovoljstvo u zemlji, pa bi i u tim državama evroskeptici mogli da pomrse račune vlastima.

Debata, koja će po svoj prilici potrajati nekoliko meseci, oblikovaće buduće konture EU – ili će to biti zajednica solidarnosti (uz transfere teže pogođenim državama) ili će prevagnuti tvrda linija štedljivih 4-5 država. Dobro rešenje, prihvatljivo za obe strane, ne vidi se; zato će izlazak iz ovog „samrtničkog zagrljaja“ biti veoma težak; u najgorem scenariju će se obe strane međusobno zadaviti.