Šta će ostati od Beograda kada oni završe sa njim?

Megalomanski spomenik Stefanu Nemanji krucijalni je dokaz da imamo posla sa grupom ljudi koji ozbiljno mrze Beograd. 

Iako za sada još nisu uspeli da realizuju sve svoje bizarne projekte lišene smisla i elementarnih estetskih normi, poput recimo jarbola od 180 metara, nadležni na čelu sa zamenikom gradonačelnika Goranom Vesićem ulažu zaista nadljudske napore da upropaste gotovo sve što se može upropastiti u srpskoj prestonici.

Ti napori traju od momenta kada su od Beograda na vodi napravili ne samo kancer na vladavini prava ove zemlje, već i kancer na licu grada Beograda. Jer čak i da nekako zanemarimo činjenicu da je izgrađen na totalnom bezvlašću i apsolutnoj bahatosti male interesne grupe ljudi, dovoljno je da iz bilo kojeg dela grada pogledamo ka Savi, pa da vidimo nešto što tu jednostavno nikako ne pripada. 

Nekada smo pravili makete na časovima tehničkog obrazovanja. Nisu bile baš neke, često bi ispadale nekako bangave i čudne, ali bi, uprkos tome, bile bazirane na nekoj elementarnoj arhitektonskoj logici. Nažalost, već na primeru Beograda na vodi videlo se da su mnogi te časove propustili, a to postaje sve očiglednije i očiglednije sa svakim novim „projektom“.

Kompletni idioti koji su onomad trapavo rušili po noći, sada su umislili da su pravi neimari i grade na sve strane, ali su rezultati više nalik igri u kojoj deca na istom poligonu izređaju vitezove, dinosauruse i kosmičke brodove nego nekoj promišljenoj i urbanistički planiranoj aktivnosti. 

Dok se estetski približava Skoplju, Beograd se funkcionalno sve više udaljava o koncepta moderne evropske prestonice. Ogroman broj građana i dalje nema pristup kanalizaciji, infrastrukturni radovi traju unedogled ometajući normalno funkcionisanje ljudi, korupcija i divlja gradnja cvetaju na sve strane, a metro nije odmakao dalje od mašte Aje Jung i makete vozne karte kojom su zvaničnici mahali u predizbornoj kampanji.

Svako malo čujemo za neku nerazumnu ideju nadležnih, kao što je recimo ona o ponovnom uvođenju tramvajske linije na potezu od Slavije do Studentskog trga. Da, to je isti onaj potez na kojem je nedavno ukinut trolejbus 19, jer je sasvim logično da ukineš liniju prevoza za koji imaš infrastrukturu i da umesto njega uvedeš liniju prevoza za koji nemaš infrastrukturu, već moraš da raskopavaš ceo centar grada, uključujući i centralni trg koji si u kratkom roku već raskopavao dva puta. 

Teško je oteti se utisku da je sve ovo možda samo jedan monstruozni eksperiment, koji za cilj ima da istestira koliko su građani Beograda spremni da trpe, koliko je pevajućih cirkuskih fontana i koliko kašnjenja poslova potrebno da bi se oni onako baš iznervirali, rekli „Dosta je!“ i lupili olovkom po glasačkom listiću. 

Za sada deluje da nam još nije prekardašilo, ali gunđanje je sve glasnije i glasnije. Izvojevane su i neke male pobede, poput odustajanja od promena imena ulica, odustajanja od seče u Košutnjaku ili vraćanje trolejbusa na liniji 28, ali to nije dovoljno, jer i dalje prolaze stvari kao što su raspevane fontane i megalomanski spomenici. Dok se osvestimo, može se desiti da na Trgu republike dobijemo onaj pomalo zaboravljeni džinovski jarbol, sa kojeg će kretati panoramska gondola u pravcu šoping mola Beograda na vodi i dalje ka Makišu, gde na početnoj stanici beogradskog metroa, sa zgužvanom kartom u ruci, još uvek čeka Aja Jung na voz koji neće doći.