Vašingtonski boj

Pregovori sa Kosovom u Vašingtonu predstavljani su nam kao izvanredno važni, možda i najvažniji do sada, da ne kažemo u istoriji. Zbog njih je mesecima odlagano formiranje vlade, dok je zemlja plutala na nekakvom tehničkom autopilotu i zbog njih su napadani svi koji bi upitali sa čime tačno Srbija tamo ide ili eventualno posumnjali u sposobnost srpskog političkog vrha da se nosi sa ovim zadatkom.

Sumnje, kako se ispostavilo, nisu bile bez osnova. Recimo ukratko da je srpska delegacija bila poput raštimovane ekipe koja je otišla u šoping po jednu stvar, iz njega se vratila sa pedeset drugih, nepotrebnih, ali vrlo srećna jer su joj zbog velikog računa poklonili upaljač, blokčić i dve žvake.

Iz Vašingtona je tokom posete stizala gomila netačnih, često i oprečnih informacija. Ričard Grenel, specijalni izaslanik predsednika SAD za dijalog Beograda i Prištine, imao je na Tviteru pune ruke posla i neprekidno je demantovao informacije koje su stizale iz redova srpske delegacije.

Već tokom prvog dana, prorežimski mediji izveštavali su o rovovskim bitkama, borbi za svaki pedalj srpske zemlje, lavovskom otporu Aleksandra Vučića, odbijenim napadima Amerikanaca i Kosova. Sve u svemu, ko je bio osuđen samo na te medije, mogao je da stekne utisak da ćemo svakog trenutka u Ameriku poslati po diviziju „miloša“ i „kurjaka“ i dići sve MIG-ove koje imamo. Sa akumulatorima ili bez njih. Mogli su neobavešteni pomisliti da u neku ruku prisustvujemo novom Kosovskom boju, samo što se ovog puta za nas bore Knez Lazar, Miloš Obilić, Milan Toplica i Kosovka devojka kupljeni na Aliekspresu.

Koncepciju je malo pokvario snimak predsednika Srbije Aleksandra Vučića kako iznenađeno pretura po papirima kada je američki predsednik Donald Tramp saopštio da će Srbija premestiti svoju ambasadu u Izraelu iz Tel Aviva u Jerusalim. Delovalo je odjednom da naša ekipa ne samo da nije nepobediva – jer kakva sad ambasada u Izraelu i šta je tu pobeda ako mi premestimo ambasadu, a oni zauzvrat priznaju Kosovo – nego nije baš najbolje ni informisana o tome šta je zapravo potpisala.

Iako predsednik tvrdi da su se oni onako baš baš mnogo spremali i da niko bolje od njega u toj prostoriji nije znao šta piše u sporazumu, činjenica da su nazad doneli sporazum u kojem gomila tačaka nema nikakve veze sa Kosovom govori drugačije. Verovatno nije ni moglo bolje, jer budimo realni, ne mogu se gledati košarka i hokej noć uoči teških pregovora, dok pripremaš pregovaračku strategiju protiv zlih Albanaca. A srpska delegacija je, prema predsednikovom priznanju, radila upravo to. Dobro je da nam Amerikanci nisu podmetnuli tačku da od sledeće godine svi moramo da nosimo kaubojske šešire, čizme sa bakarnim mamuzama i žvaćemo duvan, ovima bi i to promaklo kad se zablenu u taj hokej.

Ipak, sve to niste mogli videti u medijima naklonjenim vlastima. „Pobeda“ je tu bila ključna reč. Nema šta nismo dobili u Americi. Evo vidite, pogledajte sporazum, al’ može samo iz moje ruke, šta, nije vam jasno kakav sad 5G i homoseksualci, naravno da vam nije jasno, to je zato što niste kompetentni, zato samo vi verujte nama, jesmo vam rekli da je sve super, jesmo, eto to je sve što treba da znate, a vidite tek što smo dobili olovku i ključ, pa je l’ ste videli nekad ovako lepu olovku, naravno da niste, pa samo predsednik Vučić može da nam obezbedi ovakvu lepotu od olovke i ključ koji otvara Trampove tajne odaje i vi opet niste zadovoljni, pa kakav ste to, pobogu, narod?