Pošteni u zatvor, huligani na glavu

Sedamdesetogodišnji penzioner Mihajlo Nikolić iz sela Izbište kod Vršca morao je tokom policijskog časa u martu mesecu da ode do grada kako bi podigao penziju. I tu je počela njegova golgota.

Nikolić je bio prinuđen da, uprkos zabrani kretanja, ode do gradske pošte da bi podigao 25.000 dinara penzije pošto to nije mogao da učini niko umesto njega.

Poštanska službenica ga je hitno prijavila, a vršačka policija se još hitnije pojavila na licu mesta i napisala mu kaznu u iznosu od 50.000 dinara.

Mihajlo je uspeo da plati tek deseti deo kazne. Sa porodicom živi vrlo skromno, a imao je tu nesreću i da u avgustu završi u bolnici zbog zdravstvenih problema, što je bio dodatni udar na budžet. Plaćanje kazne jednostavno nije bilo opcija, zbog čega su neumoljivi i u ovom slučaju vrlo efikasni pravosudni organi odmah preinačili novčanu kaznu u kaznu zatvora od 50 dana. 

Takođe tokom vanrednog stanja, dok je na snazi bio policijski čas, širom Beograda, ali i drugih gradova, kojekakve uglavnom neidentifikovane huliganske grupe su divljale sa krovova zgrada. Ukoliko se sećate, oni su palili baklje i u znak podrške vladajućoj stranci i predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću puštali političke poruke protiv opozicije sa snažnih ozvučenja. 

Iako su kršili kako zakone, tako i mere protiv epidemije, koje su u tom trenutku bile na snazi, za ovo nije procesuiran bukvalno niko. Lično sam, kao i dosta komšija, više puta policiji prijavljivao divljanje ovakvih grupa u komšiluku, ali bi se sve završilo na uzimanju podataka o tome šta se dešava – kao da ne znaju šta se dešava – i bez ikakve intervencije. Iz večeri u veče maltretirani smo beskrajnim decibelima ozvučenja, a kada sam na kraju otvoreno pitao policijsku službenicu zašto već danima ne reaguju na pozive, odgovornost je prebacila na kolege koje su prethodnih dana primali prijave i rekla da će patrola doći na lice mesta. Pogađajte da li se to desilo. 

Ove dve situacije predstavljaju lice i naličje čitavog sistema u ovoj zemlji. Nije kao da sada otkrivamo toplu vodu, ali sa jedne strane imamo one koji mogu da rade šta god požele i da se sa tim izvuku, pa čak i da budu nagrađeni. Nadležne institucije će se u njihovom slučaju praviti mrtve, a političari će ih braniti ili, u najboljem slučaju, neubedljivo i nemušto „osuditi takvo ponašanje, ali“…

Sa druge strane su obični ljudi, oni koji nemaju „leđa“, prema kojima će sistem i te kako biti brz, efikasan i surov kada se za to ukaže prilika. A sistem se u Srbiji ponaša taman onako i onoliko autoritarno kako ga je podesio i podučio onaj koji ga je najpre uzurpirao i rasturio u komade, a onda podjarmio ono malo što je od njega ostalo. 

Ponaša se kao mali, isfrustrirani siledžija koji nezaštićene i slabije od sebe gazi nemilosrdno, a pred jačima i moćnijima bedno i snishodljivo puzi. To nikako nije način na koji bi trebalo da funkcioniše čak i pojedinac, a kamoli čitav sistem jedne zemlje. Ako se to ipak dešava, ne možemo nikako govoriti o sistemu po meri čoveka, već jedino o sistemu po meri Čoveka. Jednog čoveka. I to nikako ne može da izađe na dobro, kao što nikada i nije kada su takvi sistemi u pitanju. Tome nas je naučila istorija i ona je kod ovakvih stvari učiteljica života više nego inače. Šteta je samo što su mnogi, nažalost, bežali sa časova.