Kuda uopšte ide Srbija?

Prošle godine naše pristupanje Evropskoj uniji je znatno usporeno. Toliko, da bi se jedva moglo reći da ga je uopšte bilo. Nismo ni otvorili ni zatvorili nijedno poglavlje. Za to ima više razloga, i sa naše i sa njihove strane. Mislim da je ipak najvažniji razlog upravo vladavina prava što potvrđuje program za ovu godinu u kojem se vladavina prava pojavljuje kao prva i najviša prepreka za dalji napredak. Neće se otvoriti nijedno poglavlje ukoliko se u ovoj oblasti ne ostvari napredak. U tom se slažu sve (ruko)vodeće institucije Evropske unije: Savet, Komisija i Parlament.

Da bi vladavina prava odista funkcionisala u demokratijama, ona je podeljena na izvršnu, zakonodavnu i sudsku. To trojstvo je međusobno zakonski (ustavom) povezano i samo doslednom primenom može se očekivati kvalitetna vlast. Međutim, ima i jedna razlika među državama, a odnosi se na izvršnu vlast. U svim demokratskim zemljama ona se deli između predsednika (ili monarha) države, s jedne strane i vlade, s druge. Dominantnost predsednika je recimo ustavom utvrđena u SAD (i nemaju položaj predsednika vlade, ali imaju vladu) i u Francuskoj. 

U većini država  (V. Britanija, Nemačka, Italija, Španija) vlada je ta koja ima odgovorniju ulogu. Naveo bih jedan eklatantan istorijski primer kad jedan deo vlasti uočava nepravilnosti u radu drugog dela. Početkom sedamdesetih godina prošlog veka, zbog afere „Watergate“ američki kongres (parlament) je pokrenuo proces opoziva tadašnjeg predsednika Ričarda Niksona. Kad je on video da je to nezaustavljivo, dao je ostavku da ne bi bio opozvan.

Nakon ovog kratkog osvrta na osnovne principe podele vlasti, sledi i komentar uočenih deformacija u našem slučaju. Kod nas se radi o monokratiji, odnosno prevelikoj koncentraciji vlasti u rukama jedne ličnosti – predsednika, koji se uključuje u sve sfere života i donosi odluke koje bi u demokratskim okolnostima donosili drugi. Verovatno se sećate afere „Savamala“ i ocene predsednika da su poduhvat izveli „kompletni idioti“. Možda je to tako, ali daleko je tužnija činjenica  da naša vladavina prava funkcioniše tako da ti kompletni idioti do dana današnjeg nisu identifikovani i osuđeni. To više govori o neidiotima, nego o idiotima. Ili angažovanje predsednika oko kovida-19 (a nije član kriznog štaba), izgradnje puteva i železnice, i mnogih drugih stvari. 

A zašto je to tako? Zato što je on daleko najpopularnija politička ličnost u Srbiji, što su pokazali i poslednji izbori. Dakle, mi smo odgovorni što smo mu dali vlast, a on zato što je zloupotrebljava. Što znači da se smislena promena može očekivati tek nakon pomaka u izbornom telu.

Naravno, naš zvaničan stav je da smo mi sve izvršili kad je reč o pristupanju Evropskoj uniji, ali da oni oklevaju jer im u ovom trenutku ne odgovara proširenje. I to je delimično tačno, ali uvođenje vladavine prava bi trebalo pre svega da radimo zbog nas, a ne zbog članstva u Uniji. Ulazak u Evropsku uniju nije cilj sam po sebi, već sredstvo da se modernizuje država. Postati član znači da je taj ispit položen.