Debeli i srećni – malo sutra

Kako da smršam i da počnem da se osećam kao čovek? Otkud znam. Valjda da manje jedem. Ili bar da pazim šta jedem. OK, ali kako?

Početak proleća pravi je trenutak da stanete na vagu i nominalno utvrdite koliko teži vaše salo, sukcesivno gomilano u zimskim mesecima. Ovo je proleće još rizičnije, budući da zaokružuje godinu korone, kad smo se držali frižidera kao jedine utehe. U mom slučaju, razlika između pre i posle, ili tokom ovog skroz nerasvetljenog fenomena je cirka osam kilograma. Njih sam skrivala komotnijom garderobom, pa su me i najbliži prekorevali „šta lupaš da si debela“.

Nekima bih otkrivala naslage na kukovima, stomaku, butinama, za tri broja uvećane grudi što sad kipe iz svakog brushaltera. Drugima bih rekla da samo moja duša zna koliko joj je teško kad potrčim, recimo za autobusom, a ona završi u nosu gde joj nije mesto, pa reaguje crvenilom u licu i pomahnitalim dahtanjem. Ipak bih sprovođenje dijete odlagala od ponedeljka do ponedeljka. 

Najveći problem mi je bio smoki, na koji sam se navukla tokom policijskih časova, listeći neretko odjednom i tri manja pakovanja. Velika su me odbijala delujući porodično, a ne za individualnu upotrebu. Namenski sam jedno vreme sakupljala prazne kese ne bih li se suočila sa propašću svog karaktera i dejstvovala proaktivno. Kad se kamara dokaza veoma uvećala, odlučila sam da idem i dalje i sašila od njih neku vrstu autoironične lente, dugačku desetak metara. Ni šok usled ovog ginisovskog uratka nije me spasio pomame za tim hrskavo-zamamno-topećim međuobrocima. Lentu sam, naravno, bacila.

Kako bih stvorila bar privid ravnoteže, prestala sam da jedem hleb i slične artikle. Ponekad bih sebi dozvolila nešto makarona ili pirinča, poneku proju, činiju kačamaka, ali i to je predstavljalo oblik napretka. Bar sam sebe tako tešila, iako se igla na vagi nije pomerala naniže. Štaviše, ponekad bi se drznula skokom unapred.

Sledeća zamka bili su slatkiši. Njih bih kupovala sebi za nagradu ako se tog dana posebno iznurim, tj. tobože potrošim kalorije, kako sam još navodno kontrolisala situaciju. Ali, to je kao sa drogom – čista zabluda da možeš da vladaš zavisnošću. Posebno u noćne sate, kad konzumiram čokoladu, čokoladne kekse, torte sa tim ukusom, pa zaspim usred dva zalogaja. 

Ujutru imam šta da vidim: fleke na jastuku i pokrivaču, koje se ne izvlače ni venišom. Razmazotine po vratu, kao najmarkantniji tragovi moje slabosti, daju se ukloniti britkim trljanjem, ali ne i osećaj stida što ga stišavaju obećanja da opisano više neću ponavljati. 

Posle takvih avantura ne bih se merila, niti ogledala u ogledalu bar tri dana koje sam nastojala da provedem bez rizičnih kontakata sa inkriminisanim rafovima u radnjama, kao i picerijama, fast-food lokalima, pekarama… Strast ka koka-koli zauzdala sam odavno, pa je ostalo da se rešim i voćnih sokova, uvek prisutnih kraj mog uzglavlja. Hoće čovek da ožedni od prejedanja, a voda kvari idealnu slatko-slanu smešu aroma u ustima (i među zubima).

S obzirom na to da me je sve više mrzelo da se krećem, išla bih autobusom i jednu stanicu. Bicikl su mi ukrali (ponovo), tako je i ova nada u spas bila izgubljena, za čim nisam iskreno žalila. Treninzi u teretani nisu bili prilagođeni mom radnom vremenu, a još manje osećaju da sam slonica. Razmišljala sam i da se do svog osmog sprata (od sutra) penjem peške, ali bih i od toga odustajala pod opravdanjem da vučem pune kese (pretpostavite čega). E moji stručnjaci, kao da je lako tek tako prezupčiti rutinu i preko noći postati umeren.