Organi. Javnog reda i ostali

„Volite seks i rado ga se sećate? Dođite da podelimo uspomene“. Ili kako je za sad propalo otvaranje moje erotske izložbe. Ipak, nije kasno da se organizuje zatvaranje

Moj umetnički opus, da se neskromno izrazim, varira već 15 i više godina od erotskog do sakralnog. Onom ko se tome čudi objašnjavam da su eros i tanatos neraskidivo povezani. Prva tema ipak preteže, pa sam je tretirala na sve moguće načine, počevši od izložbe na pipanje, u sklopu postavke Erotska fantazija, na Gardošu.

U sobičku nedovršene kuće Mileta Lapčevića, koju mi je taj divni čovek darežljivo ustupio za ovu priliku, a da me prethodno nije ni poznavao, za zidove sam zaheftala falusoidne i vaginolike objekte, a ostatak prostora prespojila mekim tkaninama. U jednom uglu je bila mala bala slame, asocijacija na seoske vragolije. U potpunom mraku orio se poj zrikavaca, što je provociralo audio-metafore, a na publici je bilo da taktilno uživa u eksponatima i zamišljaju šta zapravo dotiču. 

Izlazili bi odatle ozareni, a meni je bilo krivo što nisam sprovela ideju da u niši postavim stvarnu golu osobu. Pretpostavljam da bi to dalo drugačiji tonalitet ugođaju. 

Razlog zašto sam se dohvatila te problematike bilo je iskustvo preljube. Grozno, pomislićete, ali i u domenu arta važi pravilo da je sve dozvoljeno, ukoliko inspiriše umetnika, pa čak i izvaditi potopljen brod sa podavljenim migrantima iz Jadrana i prezentovati ga na Bijenalu u Veneciji. Ovde moram da se ogradim da se umetnicom, a posebno tog formata, ne smatram, a da mi prčkanje rukama pomaže da budem u kakvom-takvom balansu. A naročito nakon drastičnih događaja poput navedenog.

Izložbu smo preselili u novosadsku Art kliniku, gde je doživela uspeh jednak zemunskom, ograničen navikom ljudi da obilaze izložbe, nikad u dovoljnoj meri razvijenom. Ni Novosađani se nisu ustezali da iskažu zadovoljstvo izloženim, s tim što je bio organizovan i autobus za radoznalce iz Beograda.

Drugi erotski navrat je naišao u sličnom spletu okolnosti. Tad sam već bila otišla od muža i privila se na grudi drugom partneru, s kojim sam se najbolje slagala u postelji. Rezultat je bio prvenac Bonus penis pax in domus, sačinjen od plastičnog poklopca miksera za nes-kafu, elegantno ukrašen i zavidnih dimenzija. Za njim su sledili drugi radovi – Krivi Stojko, K… na biciklu, Mačor, Piton i slična poigravanja sa imenima, kako skulptura, tako i spolovila, kojima nisam pristupala bukvalno.

Tako, kad bi neko navratio u našu kuću, a ujedno i atelje-radionicu, ne bi znao šta ga je snašlo. Tek bi nakon izvesnog vremena primetio: „Da li uobražavam, ili su svuda oko mene…“. Rečenicu ne bi dovršavao, iz nametnutog stida kao posledice hrišćanske ideologije što se na evropskom tlu zapatila od srednjeg veka. Zato sam najčešće i pribegavala humoru, baveći se erotskim, a ostajući na sigurnom terenu navodno bezazlenog.

Skulpturice sam plasirala 8. marta 2012. u okviru priredbe Penisijada. Na aukciji je sve rasprodato, istina po više nego simboličnim cenama. Benefit te poslovne politike bile su prazne police i zidovi, odakle su se donedavno šepurili radovi. S druge strane, ponovio se problem što se nisam ispucala, pa je zaostalim zamislima tek sledila realizacija.

Uz nadahnuće u stvarnom životu, nastala je još jedna postavka, bazirana na supkulturalnim poslovicama kao što su „Nije p… sapun da se potroši“, „K… joj viri iz očiju“, „Smrzla sam se ko…“ sa još apstraktnijim formama. Na taj način sam diplomirala na Akademiji, a da još nisam baš sve iznedrila što mi je bilo na pameti.