Zašto je Aleksandar Vučić opasan po Srbiju

Na samom početku da razjasnimo zašto Aleksandar Vučić predstavlja veliku hipoteku za Srbiju i njeno normalno funkcionisanje: zato što baš o svemu u zemlji samo on odlučuje. Niko drugi i ne sme ni o čemu da odlučuje, pošto je on bukvalno privatizovao celu državu.

Kad je to već tako, po pravilu se čeka kako će Najpametniji među nama da prelomi. A to je za državu jako opasno. Dok se čeka, šteta je već nastala. Da ne govorimo da ta odluka, kad bude doneta, i ne mora da bude baš najmudrija.

Najpametnijeg među nama to mnogo ne zamara. Prvo, on uglavnom i ne zna da je pogrešio jer mu to niko ne sme reći i drugo, cenu ćemo da platimo mi, obični građani Srbije, a ne on, tako da to nije ni bitno.

Šta sve, dakle, naš predsednik radi sam: crta umesto inženjera koridore i magistralne puteve; kupuje umesto medicinara po svetu respiratore; objašnjava lekarima na terenu kako se koriste ti respiratori. Tragikomično je bilo slušati njegovo „priznanje“ kako se kaje što je slušao „belosvetske stručnjake“ oko struje i elektrana, iako je odmah osetio da ga lažu; na kraju bi se obesio o najveći luster što nije slušao samog sebe. A kako se ne bi, naravno, i u fudbal najbolje razumeo; ko će bolje od njega da odredi „šta će biti sa Zvezdom“  i sa Partizanom; navijače je uz pomoć različitih (kriminalnih) grupa stavio pod kontrolu, ali mu se posle hapšenja Belivuka „otela“ južna tribina Partizana. 

Raspoređuje budžetska sredstva kao kodža Miloš; i telefonom pred kamerama traži od ministra finansija Siniše Malog jedno devet miliona evra za gradnju puta kad obilazi krajeve po Srbiji. Potrošio je tako čak 850 miliona evra budžetske rezerve, koja služi za nepredviđene situacije, a ne za trošenje državnih para po nahođenju. I da ne zaboravimo, on najbolje zna i koliko je ljudi bilo na protestima, iako snimci pokazuju da ih je bilo mnogo više.

Teško je nabrojiti sve sposobnosti našeg predsednika, jer njegovi prsti dopiru svuda, u svaki zaselak ove zemlje, a uporno pokušava da dopre i u svaku kuću pojedinačno.

I taman nas je naš predsednik ubedio da sve zna, a ponekad nas zbuni kad iz njegovih usta čujemo šta sve ne zna: ne zna gde su famozna dva minuta sa sigurnosne kamere prilikom nesreće na naplatnoj rampi u Doljevcu, gde se vidi ko je ubio Staniku Gligorijević, iako je javno tvrdio da je lično video taj deo snimka; ne zna ko su kompletni idioti koji su rušili u Savamali;  ne zna ni ko je stvorio klan Belivuka i ko je ćutao dok je taj kasapio i mleo ljude; ne zna šta je to skaj, a šta skajp, stalno meša te aplikacije; ne zna šta se tačno gajilo u Jovanjici i zašto su ovo poljoprivredno dobro obezbeđivali agenti BIA, već je mislio da se tamo gaji čeri paradajz, kako mu je rekla Ana Brnabić; ne zna ko je to uništavao Krušik kupujući naoružanje jeftino i prodajući ga skupo, ne zna ni kome.

Usred ove konfuzije odjednom iskače nešto vrlo nezgodno za njega: na crnoj listi Stejt departmenta pojavila su se dva njegova pouzdana čoveka sa Kosova. U Srbiji su već prošli predsednikov poligraf, nevini su. I šta je sad ovo? Predsednik naravno ne zna. Ono što je najbitnije, a mi ne znamo da li on zna, jeste – ko se još na toj listi nalazi.

Može li ovde iko normalan da se snađe? Ako ništa, jedna stvar je sigurno jasna: onaj ko se pravi da sve zna, pouzdano ništa ne zna, osim onoga što se pravi da ne zna. E to sigurno zna.

I kad je to sve tako, sasvim se lako može razumeti zašto nam je zemlja u ovakvom haosu. Kad se tako vodi, drugačije ne može ni da bude.