„Usvojenoj deci“ stotine miliona

Od 2006. godine, kada je počeo program privlačenja stranih investicija subvencijama, do kraja 2019. godine investitori su od države dobili 638 miliona evra. U poslednje dve godine mašina se zahuktala i ukupan broj je dostigao skoro milijardu evra

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić gostujući u jednoj TV emisiji pun emotivnog naboja ispalio je rečenicu „te fabrike su ko moja usvojena deca“, govoreći o svojoj omiljenoj temi, posebno pred izbore, fabrikama koje je otvorio. Tih dana je u Vranju otvorio fabriku auto-delova turskog investitora Teklas automotiv koji je „uskočio“ nakon odlaska fabrike obuće Geoks.

Investicija investiciju stiže, zaposlenost raste, okupljeni narod kliče, ali retko kad i retko gde se kaže koliko to košta. Ova fabrika konkretno, koštaće budžet Srbije 10,77 miliona evra. S obzirom na obavezu Teklasa da zaposli najmanje 500 ljudi, subvencija po radniku iznosi 21.500 evra. I Geoks koji se nakon izbijanja epidemije pokupio i otišao, svojevremeno, 2012. godine dobio je 11,4 miliona evra da otvori fabriku ali dvostruko manje po zaposlenom – 9.000 evra.

Od 2006. godine, kada je počeo program privlačenja stranih investicija subvencijama, do kraja 2019. godine investitori su od države dobili 638 miliona evra. U poslednje dve godine mašina se zahuktala i ukupna brojka je dostigla skoro milijardu evra. U 2020. godini država je ugovorila subvencije u iznosu od 233 miliona evra, a u 2021. godini još 107 miliona, čime je ukupna suma dostigla oko 978 miliona evra. Od 2016. do danas potpisano je 185 ugovora o dodeli podsticaja investitorima.

Ovde treba podsetiti i na zacrnjeni ugovor između Republike Srbije i Fijata iz 2009. godine, za koji su neki državni funkcioneri kasnije tvrdili da je težak oko milijardu evra u državnim subvencijama, što je apsolutni rekord.

ŠAKOM I KAPOM

Uprkos brojnim i argumentovanim kritikama ovog sistema podmićivanja investitora, ta aktivnost se poslednjih godina pojačava. Naime, od onih 638 miliona evra, prema analizi FREN-a iz prošle godine, 60 odsto se ugovorilo u 2018. i 2019. godini. Međutim, u 2020. godini dostignut je rekord od preko 230 miliona evra obećanih subvencija. One se uglavnom isplaćuju u dve ili više tranši, kako investitor ispunjava svoje obaveze u pogledu investiranja ili zapošljavanja.

Ukupni iznos investicija, prema dokumentima Razvojne agencije Srbije iznosio je 1,87 milijardi evra, a one bi trebalo da zaposle 7.761 čoveka.

U 2021. godini ovaj proces je znatno usporen, pa je ugovoreno oko 107 miliona evra za subvencije, mada za mnogo veći broj pojedinačnih investicija, njih 48 naspram 26 u 2020.

U 2020. prosečna subvencija po zaposlenom dostigla je oko 30.000 evra.

Nekada, u vreme kada je tadašnji ministar Mlađan Dinkić prodavao u Srbiji tzv. slovački model privlačenja investicija subvencijama, podsticaji za investitore su se kretali od 2.000 do 10.000 evra po radnom mestu. Donja granica je 2012. godine podignuta na 4.000 evra, ali danas i najprostije tehnologije poput motanja kablova vuku od 6.000 evra po radnom mestu, pa naviše. Gornja granica odavno je probijena.

U toj pandemijskoj i kriznoj 2020. godini oboren je i rekord u relativnom iznosu subvencije.

Naime, kompanija Henkel koja je 2002. privatizovala Merimu iz Kruševca, za investiciju u proširenje proizvodnje vrednu 93,57 miliona evra, u kojoj će zaposliti 100 radnika, dobila je od države 14,4 miliona evra. Sa 144.362 evra po zaposlenom, nemačka kompanija dobila je do sada najviše novca po jednom zaposlenom.

Na drugom mestu nalazi se investicija švajcarske kompanije Bari Kalebo (Barry Calebaut), ugovorena 2019. Godine, u fabriku čokolade kod Novog Sada od 45 miliona evra u kojoj će raditi 100 ljudi. Za nju će od države dobiti 12 miliona evra ili 120.000 evra po zaposlenom.

Država je 2015. godine donela novi zakon o ulaganjima u kom je za podsticaje investicijama pored broja zaposlenih, kao kriterijum uvela i iznos investicije. Ovo je otvorilo prostor za ogromne subvencije.

Tu se izdvajaju ulaganja u proizvodnju auto-guma, najvažnijeg izvoznog proizvoda stranih investicija u srpsku prerađivačku industriju.

U 2020. godini ugovore sa državom su zaključili japanski Toyo Tires i do sada, ne po dobrom, poznati kineski Ling Long.

Ling Long dobiće od države podsticaj od 75,8 miliona evra za investiciju vrednu čak 800 miliona evra. U ovoj fabrici kod Zrenjanina, koja već sada izaziva veliku zabrinutost građana i ekoloških organizacija, ali i organizacija za zaštitu ljudskih prava, radiće prema ugovoru 1.200 ljudi. To znači da će po jednom radnom mestu kineska kompanija dobiti 63.167 evra.

Toyo Tires je nešto skromnijih dimenzija, ali skuplja za državu, gledano po zaposlenom. Za investiciju od 382 miliona evra u kojoj će raditi najmanje 523 radnika, Japanci od države dobijaju 41 milion evra ili 78.394 evra po zaposlenom.

Još jedna fabrika guma, odranije prisutna u Srbiji, Cooper Tires dobila je 2020. od države pomoć od 63.478 evra po zaposlenom. Za ulaganje od 48,3 miliona evra, oni će od države inkasirati 7,3 miliona da bi zaposlili svega 115 ljudi.

Ako se ovde radi o investicijama vrednim stotine miliona evra, kod ulaganja u novo postrojenje u fabrici sokova Rauh kod Koceljeve to nije slučaj. Naime, ova firma je početkom 2020. ugovorila pomoć države od 2,2 miliona evra za investiciju od oko 10 miliona evra koja će zaposliti svega 30 novih radnika. Čak 73.333 evra po čoveku će dobiti ova kompanija od države.

ZAMKA SREDNJE RAZVIJENOSTI

Poslednje tri, četiri godine iz vlasti stižu poruke kako je vreme za ekonomiju znanja i investicije u visokotehnološke kompanije. Da baš to rade najčešće dokazuju investicijama nemačkog Kontinentala. Ova kompanija je prvo 2018. godine otvorila istraživačko-razvojni centar u Novom Sadu, za šta je dobila od države 9,5 miliona evra, u kome radi 500 ljudi, uglavnom inženjera, a 2020. je sklopila ugovor o izgradnji fabrike vredne skoro 140 miliona evra sa 500 radnika, za šta je na ime investicije dobila subvenciju od blizu 28 miliona evra.

Još jedna nemačka kompanija iz auto-industrije, ZF, otvorila je u Pančevu razvojni centar sa 750 zaposlenih. Ova kompanija se obavezala 2020. na investiciju od 160 miliona evra i dobila za to subvenciju od 19,6 miliona evra.

Ali, na nekoliko kompanija koje su u Srbiju prenele istraživanje, dolazi mnogo više onih koje traže jeftinu radnu snagu, koje zapošljavaju hiljade ljudi za minimalac plus 20 odsto, kako je ugovorima sa državom propisano.

Tako su veliki novac dobile kompanije kao što je Aptiv (25,5 miliona evra) za proizvodnju kablova, čiji su radnici padali u nesvest nakon 12-časovnih smena prošle godine, zatim PKC wiring (14 miliona evra), Krombert i Šubert (9,5 miliona evra), Leoni (12 miliona evra), pa zatim proizvođači presvlaka za automobilska sedišta, kao što su Adient (9 miliona) ili Magna siting (6,4 miliona evra) ili tekstilne fabrike kao što je turski Taj (16,5 miliona evra).

Takve fabrike zaposlile su veliki broj ljudi, ali sa prilično niskim platama i često ne vodeći previše računa o njihovim pravima ili zakonu o radu.

Dakle, veliki novac je država uložila u privlačenje, pre svega stranih investitora, pošto neke analize do 2019. pokazuju da je 90 odsto sredstava otišlo stranim investitorima, ali do sada nismo videli nikakvu analizu efekata tih davanja.

Nesporno je da je izvoz dostigao 21,6 milijardi evra u prošloj godini, i da je u zemlju ušlo 3,9 milijardi evra stranih direktnih investicija, ali kolika je zaista vrednost koju su donele fabrike još nije izračunato.

Možda jedan pokazatelj može biti rast bruto dodate vrednosti prerađivačke industrije u kojoj je završio najveći broj ovih investicija. Za četiri godine, od 2016. do 2020. godine, prema podacima Zavoda za statistiku, bruto dodata vrednost prerađivačke industrije povećana je za šest odsto. Istovremeno, nominalni bruto domaći proizvod (BDP), kao i ukupna bruto dodata vrednost (BDV), povećan je za 16 odsto.

Odatle proističu kritike ekonomista da se ovde uglavnom obavlja sklapanje uvoznih komponenti i jeftin manuelni rad i da osim isplaćenih plata i poreza na njih, što, treba priznati, nije mala stvar u zemlji sa velikom nezaposlenošću, drugih većih efekata nema.

Što više država daje stranim investitorima, to više ekonomista ističe da nema razvoja bez domaćih investicija i to posebno u istraživanje i razvoj.

Sa otvaranjem radno intenzivnih fabrika, ljudi se zapošljavaju, ali ekonomiji preti nešto što se zove zamka srednje razvijenosti koju karakteriše visoka zaposlenost, ali relativno niske plate i životni standard i nesposobnost za tehnološki skok usled privredne strukture.

Strani investitori koji po svetu jure niske troškove, koje dodatno snižavaju državne subvencije, kako dođu tako i odu, kao što je otišao Geoks kada su subvencije istekle.

Subvencije i za hotelski biznis

Poslednje tri godine pojavile su se subvencije za izgradnju hotela i njih su do sada uglavnom koristili domaći privrednici, od kojih su neki i bliski stranci na vlasti.

Od njih desetak, najviše novca dobio je Milenijum resorts, u vlasništvu građevinske firme Milenijum tim poznate po učešću u državnim projektima, od gasifikacije do Beograda na vodi. Oni su za gradnju hotela i velnesa u Vranjskoj Banji dobili 10 miliona evra.

U Vrnjačkoj Banji država je pomogla gradnju četiri hotela. Ljudi bliski vladajućoj stranci kupili su hotele Fontana i Slavija u Vrnjačkoj Banji. Prema pisanju KRIK-a, na mestu Slavije podignut je hotel Tonanti čiji je vlasnik bila firma Alcantara Aleksandra Papića bliskog Nebojši Strefanoviću, a koji je hotel prodao Darku Đuroviću, sinovcu bivšeg direktora Koridora Srbije. Za gradnju hotela država je dala 1,1 milion evra subvencije. Za rekonstrukciju Fontane u vlasništvu Milana Vlaisavljevića, člana SNS-a i poslanika u pokrajinskoj skupštini, država je izdvojila 1,4 miliona evra.

Subvencije za hotelski biznis dobili su i vlasnici Vrnjačkih termi 1,1 milion evra i hotela Park 500.000 evra. Vlasnik hotela Park je Miroslav Aleksić, vlasnik Alko grupe koja je dobila i 2,5 miliona evra u dva ugovora za izgradnju hotela Tornik na Zlatiboru.

Firma Planinka, vlasnik Kuršumlijske banke, dobila je 2,5 miliona evra za kupovinu i obnovu hotela Žubor u ovoj banji. Novosadska firma Promont dobila je 2,6 miliona evra za hotel u Vrdniku i 4,8 miliona evra za gradnju hotela u Novom Sadu.

Na listi je još firma TM hospitaliti koja je dobila 2,1 milion evra za izgradnju hotela od pet zvezdica na Zlatiboru, kao i firma Trebič koja je dobila milion evra za rekonstrukciju hotela Sunce.

I firma Sport agent u vlasništvu brata poznatog košarkaša Miloša Teodosića dobila je 1,5 miliona evra za gradnju odmarališta na Divčibarama.