Pun frižider svega

Bilo je potrebno čitavih 10 godina da monolitna vlast Srpske napredne stranke počne da se kruni i raspada. Iako su mnogi očekivali i priželjkivali da se vlast zatrese na ulici zbog ove ili one nove afere, a nije da ih nema na dnevnom nivou, dekonstrukcija je počela tamo gde je malo ko očekivao, pa ni Srpska napredna stranka. Na biralištima.

Predsednik najveće stranke Aleksandar Vučić do apsurda se uljuljkao u svojim „Srbija-je-najjača-zemlja-u-univerzumu” Potemkinovim selima sa jedne i svakodnevnim slatkorečivim, povlađujućim tiradama poslušnika kojima se tokom godina okružio, sa druge strane.

Od njih ne da ne može da čuje ni jednu jedinu kritičku, već ni jednu jedinu realnu reč. Toliki otklon od realnosti doveo ga je do uverenja da jednom razrađen sistem kapilarnih glasova može sa jednakom efikasnošću da funkcioniše zauvek, da osvajanje izbora sada može da se radi na autopilotu i da više od horde ucenjenih i kupljenih za to nije potrebno. 

Na njegovu žalost, ispostavilo se da čak i poprilično uzurpirani i osujećeni izborni proces može da se vrati u ruke naroda ako se pojačaju kontrole na biralištima i ako se ljudi zainate, pa na glasanje izađu u nešto većem broju nego inače. Izgleda da mahanje slikama graška i pasulja marketinški nije bio baš toliko genijalan potez, možda i zato što je prelaz sa „najjači smo u univerzumu” na „pocrkaćemo od gladi ako ja ne pobedim na izborima” deluje dosta neprirodno i neubedljivo. 

Ali, vratimo se izborima. Da li su članovi biračkih odbora iz redova SNS-a i SPS-a tog 3. aprila usporavali proces glasanja nije do kraja utvrđeno, ali utisak je da donekle povećana izlaznost nije mogla baš toliko da utiče na gužve na izbornim mestima kakve nisu viđene još od izbora 2000. godine, tako da je vrlo verovatno da je određenih opstrukcija svakako bilo.

I pored svega toga, rezultat je po naprednjake ispao poprilično razočaravajući. Jedina ubedljiva pobeda ostvarena je na predsedničkim izborima. Na parlamentarnim SNS je prvi put izgubio dvotrećinsku većinu i ne može da uradi ništa bez neke druge političke opcije. Na izborima u Beogradu situacija je još lošija. Aleksandar Šapić nije doneo gotovo ništa, štaviše i bez njega je SNS izgubio čitavih sedam odsto podrške, došavši u situaciju da na nivou grada bude „tesno” i da i opozicija ima realnih šansi da formira većinu. 

Sve u svemu, te noći 3. aprila je u Predsedništvu i te kako bilo polomljenih kvaka. Već i to što SNS nije potrčao da objavi pobedu u 20:05 nego su se javnosti obratili maltene u 23 časa, ukazivalo je na to da štošta tu nije u redu. Narednih dana, kako su se rezultati pojavljivali u javnosti, razmere debakla u Beogradu postajale su sve jasnije i jasnije. U velikom broju opština naprednjaci su žestoko poraženi od opozicionih stranaka i to toliko da nije mnogo prošlo pre nego što su počeli da traže krivca, ovog puta ne u drugima, već u sopstvenim redovima. Na tapetu pojedinih funkcionera stranke našla se Ana Brnabić koja je, izgleda, bila zadužena da na beogradskim izborima sve prođe kako treba, ali je mnogo toga pošlo po zlu. Nije ni moglo bolje, ako ti organizaciju izbornih aktivnosti za Beograd vodi neko ko od Surčina misli da je Jakovo, a od Jakova da je Jarkovo. 

Tako najzad dođosmo do situacije da na ono postizborno „Hvala, Srbijo!” možemo po prvi put da odgovorimo „Pa, i nema baš na čemu”. I to samo uz nešto kontrole na izborima, kako-tako konsolidovane opozicije i prostora u medijima za drugačije glasove. Zamislite šta bi se tek desilo kada bi uslovi bili jednaki i fer za sve. Dok se ne dođe do toga, majušna ali vredna sloboda osvojena na ovim izborima mora biti kapital za budućnost u kojoj niko više neće na nacionalnim frekvencijama izlaziti iz frižidera i smejati se u lice građanima koji pun frižider nisu videli još od osamdesetih godina prošlog veka.