Hod po ivici

Čovek stvarno mora biti uporan i napraviti svoju nezavisnu umetničku praksu. Ako odlučiš da ostaneš negde, jedino možeš da budeš samozaposlen, ali je i dalje veoma teško da se živi od toga. To je hod po ivici, da si sve vreme umetnik i da se samo time baviš

Za slikara Srđana Ilića ananas nije samo izvor vitamina, već prvenstveno izvor inspiracije. Osim što ga je slikao na platnu i papiru, pravio ga je i od snega, zemlje, sena… Srđan je odrastao na Zlatiboru, osnovne i master studije je završio u Novom Sadu, a put ga je zatim odveo prvo u Kambodžu, a zatim u Maleziju, gde i sada živi. U obe azijske države koje su mu bile dom, radio je kao nastavnik umetnosti u osnovnim školama. Kada nije iza katedre, ovaj akademski slikar poslednjih devet godina pasionirano istražuje, slika i pravi ananase, posećuje plantaže tog voća i izlaže svoje radove. Poslednju izložbu imao je na Mokroj gori, a tema je ponovo bio – ananas.

Zašto baš ananas?

Možda je moglo biti i nešto drugo i to je ono o čemu i ja razmišljam – zbog čega baš ananas. U svom istraživanju ananasa, kojim se bavim, trudim se da ne postavljam pitanje zašto, mada je to pitanje koje ljudi uvek postave. Više tragam za odgovorom na pitanje kako i možda se baš kroz odgovor na to kako, dobija odgovor na pitanje zašto. Ja još nisam dobio odgovor na to pitanje i čini mi se da je upravo potraga za tim pitanjem ceo moj rad.

Srđan Ilić, foto: Paola Felix MezaFoto: Paola Felix Meza

Šta je to vizuelno kod ananasa što je zanimljivo? Postoji li nešto što pripada geometriji ili bojama, a što je posebno interesantno za slikarsko oko?

Mene je kao umetnika uvek zanimao taj odnos kruga i trougla. To su oblici koji su suprotni, ali se istovremeno dopunjuju. U suštini je glava ananasa krug, a rep je trougao. Trougao je veoma jak element, a krug je harmoničan i zbog toga je, sa stanovišta oblika, veoma prijatno to slikati, baš taj oblik. Taj oblik ima neku svoju arhitektoničnost. Zbog toga je interesantan za proučavanje, a interesantan je i za različite materijale, kao i za različite lokacije, gde i on sam izgleda drugačije i ulazi u drugačiji kontekst. Jedno značenje ima u Srbiji, a potpuno drugo na nekom drugom mestu i to je onda interesantno. Radi se o nečemu jednostavnom, ali se samim tim ponavljanjem menja značenje i menja njegova suština.

U čemu vidite razliku kada izlažete svoje radove sa temom ananasa u Srbiji, u Kambodži ili Maleziji?

U Kambodži su, tokom vladavine diktatorskog režima Crvenih Kmera, od 1975. do 1979. godine u genocidu izgubili četvrtinu stanovništva. Imali su izreku „Angkar ima oči ananasa“. Angkar je bila tajna policija Crvenih Kmera i Kambodžani su šestouglove na ananasu videli kao oči. To je značilo da Angkar ima oči svuda i zbog toga je ljudima iz Kambodže to simbol užasa, jer je u pitanju neka vrsta panoptikona. U modernom okruženju, ta paralela može da se povuče sa kamerama koje su svuda ili telefonima, i time da se sve snima i prati. Zbog toga, kada u Kambodži pomeneš ananas, ljudi tamo imaju asocijaciju na takvu vrstu osećanja, što je zanimljivo jer je u pitanju jedna specifična kultura.

Nešto što ne bismo pomislili u Srbiji kada vidimo ananas.

Da, to ovde nikome ne bi palo na pamet. Postoje i neka druga tumačenja… Na primer, na svakoj plantaži pet posto ananasa je potpuno izobličeno, nema oblik na koji smo navikli, već je izuvijan. Uzgajivači to bacaju. U Kambodži sam posetio jednog farmera koji mi je pričao o tome kako to funkcioniše. Objasnio mi je da oni masovno bacaju takve ananase, ali da je izuzetak oko kineske Nove godine, u februaru, kada se taj ananas skuplja i prodaje po tri-četiri puta višoj ceni, zato što Kinezi baš to vole – ananase koji imaju tri glave, tri repa, neobične oblike, jer to vide kao simbol prosperiteta.

Šta vas je motivisalo da odete iz Srbije?

Svakako postoji taj finansijski momenat, ali verujem da bih, i da on ne postoji, otišao da živim negde u inostranstvu zato što je zanimljivo da vidiš kako drugi ljudi žive i da upoznaš druge običaje. Postoje ljudi koji mogu sebi da omoguće da putuju dovoljno često, ali je ipak drugačije kada putuješ i kada živiš negde. Potrebno ti je mesec ili dva da se negde ustališ, da upoznaš neke ljude, njihove porodice. U Maleziji sam takođe posećivao plantaže, meni je to interesantno. Lepo je raditi tamo, možda i malo lepše nego u Srbiji.

Slika Srđana Ilića, foto: privatna arhiva

Da li biste mogli u Srbiji da živite sa svojim radom, iskustvom i obrazovanjem?

Kada sam otišao u Kambodžu, nisam prvo našao posao, već sam samo otišao. Nakon toga sam imao intervju sa direktorom škole koja tada još nije imala časove umetnosti, već su želeli da ih pokrenu. Na intervju sam poneo diplomu iz Novog Sada. Kada sam direktoru dao diplomu, on ju je uzeo, otvorio, gledao, sve pročitao, prokomentarisao papir na kome je štampana, pa mi je vratio i rekao „veoma dobro, vrlo dobro…“. Ja sam prvo pomislio da je on sarkastičan, da se šali sa mnom, jer sam na takav stav navikao u Srbiji. Kažeš nekome da si završio slikarstvo i u najboljem slučaju ćeš dobiti sažaljenje – „pa dobro, lepo je to“. Koliko je odnos tu drugačiji.

Odrasli ste na Zlatiboru i u Užicu. Kako je biti mladi slikar van glavnih centara, Beograda i Novog Sada?

Čovek stvarno mora biti uporan i napraviti svoju nezavisnu umetničku praksu. Ako odlučiš da ostaneš negde, jedino možeš da budeš samozaposlen, ali je i dalje veoma teško da se živi od toga. Retki su primeri. Jedino ljudi koji uplove u komercijalne vode, ali u tom slučaju oni moraju da se okrenu tome. Ukoliko imaš umetničku praksu, ne mora da znači da ćeš svaku sliku uspeti da prodaš niti da ćeš svaku želeti da prodaš. To je rad koji je van nekih ustaljenih okvira koji se smatraju normalnim – da imaš stalan posao, proizvod koji praviš, a zatim prodaješ… Pitanje je koliko ljudi imaju razumevanja za to. Generalno, likovnu umetnost ljudi vide ili kao religioznu umetnost, ikone i freske, ili pejzaže sa jarkim bojama koji prikazuju idiličnu scenu iz prirode. To je jedino što se traži. Postoje i ljudi koji razumeju umetnost i van toga, ali mi se čini da je to ponovo onih famoznih pet odsto.

Koliko je vaših kolega sa fakulteta uspelo da se bavi slikarstvom?

Samo njih par je uspelo da se bavi umetnošću puno radno vreme. To je hod po ivici, da si sve vreme umetnik i da se samo time baviš. Većina ljudi ili krene da radi nešto drugo ili se zaposli na fakultetima.

Može li se onda reći da umetnost može da se isplati?

Ulaganje u umetnost i kolekcionarstvo je veoma vredno. Novac gubi vrednost, a ulaganje u umetnost je uvek sigurno ulaganje jer njena vrednost ili stagnira ili raste. Cene slika nikada ne padaju.

Šta biste iz Azije preneli u Srbiju kada je u pitanju odnos prema poslu ili poslovni ambijent?

Išao sam ovde do jedne kompanije i video sam da su svi zaposleni napolju, piju kafu i puše, petnaest minuta. Mislim da kod nas dosta ima toga „kafica, cigarica…“, pa još jedna, pa još jedna. U Aziji se baš radi.

To vam se sviđa ili ne?

Dobro je, iako može i u tome da se pretera. Ipak, ako želiš nešto da napraviš, ne možeš da ne radiš. Rad nije nešto čega ljudi treba da se stide, već da se ponose. Nekada kod nas ljudi vide rad kao nešto što je ispod časti. Gledaš da što manje radiš, to je cilj.

Radite u školi. Na koji način u Maleziji i Kambodži vaspitavaju decu, da li se već tada stvara radna atmosfera? Postoji li razlika kada, na primer, uporedite njihove škole sa svojom školom?

Ja radim u privatnim školama i one nisu toliko okrenute ka toj radnoj etici, već više ka razumevanju okolnog sveta, interakciji sa svetom i ideja je da ljudi nauče da razmišljaju, da se ophode lepo jedni prema drugima, da pristupaju kritički prema svetu. Kada je u pitanju poređenje sa našim školama, razlikuje se odnos prema učenju napamet. Ne smatra se uspehom kada nekome daš da nauči puno, jer ako manja deca toliko mnogo rade, nemaju vremena za slobodne vreme koje je isto bitno i korisno.

Postoji li nešto u digitalnim inovacijama, gde bi slikarstvo danas moglo da ima svoj prostor?

Digitalno slikanje, CGI, video-igrice, NFT-ijevi, mnogo je stvari danas i za umetnike postoji puno prostora. Pokušao sam to da radim i meni nije zanimljivo, zanimljivo mi je da slikam. Digitalno slikanje mi ne drži pažnju i umara me.

Slikar koji je odbacio slikarstvo